Kockar

Још док бих прилазио коцкарској дворани, две просторије испред ње, чим бих само зачуо звецкање пресипаног новца – почињао бих сав да се тресем.

заустави се, једва дишући од гнева. Кунем се, не знам да ли је она била лепа, али увек сам уживао да је гледам кад се тако заустави испред мене, па сам зато и волео да често побуђујем њен гнев.

Чудно заиста, још нисам добио на коцки, али се понашам, осећам и мислим као богаташ, и не могу себе другачије да замислим.

Ставих тај гулден на manque – тога пута било је на manque – и, заиста, има нечега особитог у осећању када си сâм, у туђем свету, далеко од домовине, од пријатеља, и кад не знаш шта ћеш тог дана јести, а улажеш последњи гулден, апсолутно последњи! Добих и после двадесет минута изиђох из коцкарнице са сто седамдесет гулдена у џепу. То је чињеница, молим! Ето шта понекад може да значи последњи гулден! А шта да сам тада клонуо духом, да нисам имао храбрости да се одлучим?

Сутра, сутра ће се све завршити!

Треба им доказати… Нека зна Полина да ја још могу да будем човек. Треба само… но сад је, уосталом, касно, али сутра… Ох, имам предосећање, и другачије не може да буде! Сад имам петнаест лујдора, а почињао сам и са петнаест гулдена! Ако се опрезно почне… – и зар сам ја баш такво дете! Зар не увиђам да сам пропао човек? Али зашто не бих могао да васкрснем? Јесте! Треба само бар једном у животу да будем срачунат и стрпљив – и то је све! Треба само бар једном да будем упоран, и за један час могу да изменим своју судбину! Главно је – карактер.

– Да, несрећниче, она је вас волела, и могу то да вам откријем, пошто сте ви пропао човек! И не само то, чак и ако вам кажем да вас она још увек воли, ви ћете ипак остати овде! Да, ви сте себе упропастили. Имали сте извесне способности, били сте живе природе, и доста леп човек; чак сте могли бити корисни за своју земљу, којој су толико потребни људи, али ви ћете остати овде, и ваш је живот завршен.

треба да знате, незахвални и недостојни, сићушни и несрећни човече, да сам ја у Хомбург допутовао нарочито на њен захтев, само да бих видео вас, да бих с вама дуго и срдачно поразговарао и да бих могао да јој све то пренесем: ваша осећања и мисли, наде и… сећања!

Отупели сте – примети. – Није само да сте се одрекли живота, својих и друштвених интереса, дужности грађанина и човека, својих пријатеља, а ипак сте их имали; није да сте се одрекли било каквог циља, сем добитка на коцки, већ сте се одрекли и својих успомена. Ја вас памтим из ватрених и снажних тренутака вашег живота; али уверен сам да сте заборавили све најбоље што сте понели из тадашњег времена; ваши снови, ваше садашње највеће жеље не иду даље од pair и impair, rouge, noire, дванаест средњих и тако даље и тако даље, уверен сам!

Допадају ми се ваше опаске. У тим речима препознајем свога пређашњег, паметног, старог пријатеља, одушевљеног и истовремено циничног; само Руси могу у себи истовремено да спајају толико противречности. Одиста, човек воли да види свог најбољег пријатеља пониженог пред собом; пријатељство се већим делом и заснива на понижењу: то је стара истина, коју сви паметни људи знају. Али у овом случају, дајем вам реч, искрено ми је драго што нисте клонули духом. Реците, зар не мислите да се оканите коцкања?

У ствари, не баш лака срца, него још с таквим самопоуздањем и непоколебљивим надама! Да ли сам ма и најмање сумњао у себе? И ево, после нешто више од годину и по дана ја сам, рекао бих, постао нешто горе од просјака! Али шта просјак! Пљујем ја на просјаштво! Него – ја сам напросто уништио себе!