Kockar

Још док бих прилазио коцкарској дворани, две просторије испред ње, чим бих само зачуо звецкање пресипаног новца – почињао бих сав да се тресем.

посадиш га за сто, он ноге на сто.

Ничега нема лепшег но кад се људи један пред другим не устручавају, већ дејствују отворено и искрено.

Одиста, Бог и под старост покара и казни охолост.

Као да ситна и крупна корист нису исто.

Него – шта сам ја сада? Zéro. А шта могу да будем сутра? Сутра могу да васкрснем из мртвих и почнем поново да живим! Човека још могу наћи у себи, док није сасвим пропао!

Зар сам ја одиста коцкар, и зар сам одиста… тако чудно волео Полину?

Да ли ме је мучила љубомора? У ствари, био сам у потпуној душевној растројености. Чак ме није мучила жеља да сазнам шта пишу једно другом. Него, значи, њему се поверава!

ли ме је мучила љубомора? У ствари, био сам у потпуној душевној растројености. Чак ме није мучила жеља да сазнам шта пишу једно другом. Него, значи, њему се поверава!

заустави се, једва дишући од гнева. Кунем се, не знам да ли је она била лепа, али увек сам уживао да је гледам кад се тако заустави испред мене, па сам зато и волео да често побуђујем њен гнев.