Bez opoziva: Poslednje reči znamenitih ličnosti

tapete u mojoj sobi i ja vodimo borbu na život i smrt, koju neko mora da izgubi.

Motiv dvoboja koristili su mnogi pisci – Dostojevski, Tolstoj, Turgenjev, Man, a čak su novele istog naslova Dvoboj napisali, između ostalih, Aleksandar Kuprin, Gi de Mopasan i Džozef Konrad. U istoimenoj Čehovljevoj pripovesti, takođe, čija se radnja odvija krajem XIX veka, dvoboj između Fon Karena i Lajevskog više je parodija dvoboja: dva „suvišna čoveka“, kako ih je Čehov naslikao u doba urušavanja Ruskog carstva, neprestano se izazivaju i sukobljavaju, ali to nije tek sukob oko beznačajne naklonosti prema obudoveloj Nadeždi Fjodorovnoj u posvednevnoj stepskoj dosadi ruske provincije, nego sudar dva shvatanja sveta, jednog volterovski racionalnog i sentimentalnog i drugog hrišćanskog i idealističkog

Ništa bolje ne otkriva čovekov karakter od onoga čemu se smeje.

Pažnju zaslužuje Betovenov odnos sa Geteom, koji je već bio obezbedio status najvećeg umetnika među savremenicima. Dvojica genija su, pored sveg uzajamnog divljenja i priznanja, ipak gajila izvesne rezerve jedan prema drugom. Gete o Betovenu, sa karakterističnom finom ironijom, beleži: „Zapanjio me njegov talenat, ali je na nesreću neukrotiva priroda; ne greši sasvim kada svet smatra mestom dostojnim prezira, ali ne čini mnogo da bi ga popravio.“

Kako je lepo primetio Borhes, „najmanje je bio savremenik ljudi… nikad nije izašao iz Engleske, ali je obišao, poput Svedenborga, područja mrtvih i anđela“.

Blejkova poezija nosi u sebi neprijatnost velike poezije.

Po jednom drugom predanju, videći kako dvorani plaču okupljeni oko njegovog kreveta, Luj XIV je rekao: zašto plačete? zar ste mislili da sam besmrtan?

Njegova smrt odmah je izazvala brojne legende i neverovatne priče o Rableovim poslednjim rečima, koje je zabeležio belgijski romanista Marsel de Grev. Prema jednoj, rekao je svom ispovedniku: „nemam ništa, dugujem mnogo, a ostalo ostavljam siromasima“,

Žozef Gijoten bio francuski lekar i protivnik smrtne kazne, ali je iz humanih razloga predlagao korišćenje nove mehaničke sprave upravo zato da se izbegne (ne)ljudski faktor, tj. mrcvarenje žrtve često mučnom dekapitacijom iz više dželatovih pokušaja, a stvarni izumitelj giljotine bio je francuski hirurg i fiziolog Antoan Luj.

Tako je, zaključuje istoriograf, imperator „poginuo u sedamdeset trećoj godini, u šestom mesecu svoje vladavine“. A o njegovoj ličnosti i ulozi u istoriji zauvek će ostati trezveni sud neumoljivog Tacita:

Bio je suviše veliki za podanika, a svi bi ostali uvereni da bi bio odličan car, samo da to nije postao.