Bez opoziva: Poslednje reči znamenitih ličnosti

Od njegovih izreka pamti se ona koja glasi: „Ljudi bi divno živeli kad bi nam se oduzele dve reči – moje i tvoje.“

njegovih izreka pamti se ona koja glasi: „Ljudi bi divno živeli kad bi nam se oduzele dve reči – moje i tvoje.“

Perikle nije uzalud rekao da „čoveka koji nije zainteresovan za politiku mi ne smatramo bezopasnim nego nekorisnim“.

Takva slova ni u čemu se ne razlikuju od paukove mreže; ona će, istina, zadržati samo slabe i male koji se uhvate, ali moćni i bogati razderaće je!

Za našu povesnicu zanimljivo je kako je tadašnji poslanik Kraljevine Srbije u Petrogradu Miroslav Spalajković reagovao na vest o ubistvu carske porodice, kako to opisuje ruski ratni poslanik u Srbiji Grigorije Trubecki u svojim memoarima:

Srpski poslanik u Rusiji Spalajković bio je na toj dužnosti do kraja jula 1918. godine. Diplomate su mi pričali kako je krajem jula 1918, na jednom od redovnih prijema diplomatskog kora, Lenjin izjavio da je carska porodica streljana. Spalajković nije mogao da se uzdrži, prišao je Lenjinu i pljunuo mu u lice.

tapete u mojoj sobi i ja vodimo borbu na život i smrt, koju neko mora da izgubi.

Motiv dvoboja koristili su mnogi pisci – Dostojevski, Tolstoj, Turgenjev, Man, a čak su novele istog naslova Dvoboj napisali, između ostalih, Aleksandar Kuprin, Gi de Mopasan i Džozef Konrad. U istoimenoj Čehovljevoj pripovesti, takođe, čija se radnja odvija krajem XIX veka, dvoboj između Fon Karena i Lajevskog više je parodija dvoboja: dva „suvišna čoveka“, kako ih je Čehov naslikao u doba urušavanja Ruskog carstva, neprestano se izazivaju i sukobljavaju, ali to nije tek sukob oko beznačajne naklonosti prema obudoveloj Nadeždi Fjodorovnoj u posvednevnoj stepskoj dosadi ruske provincije, nego sudar dva shvatanja sveta, jednog volterovski racionalnog i sentimentalnog i drugog hrišćanskog i idealističkog

Ništa bolje ne otkriva čovekov karakter od onoga čemu se smeje.

Pažnju zaslužuje Betovenov odnos sa Geteom, koji je već bio obezbedio status najvećeg umetnika među savremenicima. Dvojica genija su, pored sveg uzajamnog divljenja i priznanja, ipak gajila izvesne rezerve jedan prema drugom. Gete o Betovenu, sa karakterističnom finom ironijom, beleži: „Zapanjio me njegov talenat, ali je na nesreću neukrotiva priroda; ne greši sasvim kada svet smatra mestom dostojnim prezira, ali ne čini mnogo da bi ga popravio.“

Kako je lepo primetio Borhes, „najmanje je bio savremenik ljudi… nikad nije izašao iz Engleske, ali je obišao, poput Svedenborga, područja mrtvih i anđela“.