List na korici hleba

Izašao sam napolje i bio sam gladan. Bilo je završeno. Sagnuo sam glavu. Video sam izgriženi list na korici hleba. Gledao sam u hleb, bio je spreman da ga mazne golub ili neka druga ptica. A onda sam gledao list sa orahovog drveta. Izgledao je lepše od korice hleba.

Iznad glave mi je bilo crno rupičasto nebo široko kao glad, kao prazan stomak. Na metar od mene bio je rub teške guste neme šume koja je štitila. Tišina je mogla da se meri tonama. Debela tišina. Bio sam nestrpljiv da čujem bilo šta. Povremeno bi nešto šušnulo, kao šapnulo. To se šišarka na zemlji otvarala. Ili bi pala sa grane i legla na smeđe iglice. Moglo je i kapanje smole sa borova da se čuje, ali to tek kad se malo uplašim, nešto kasnije, pred spavanje.

Zečevi su bežali svuda naokolo, i od svega.

I nebo je bilo ogromno, nikad veće.

I celo je moglo da se vidi, sa svih strana se dodirivalo sa tlom. Zemlja se mrvila pod nogama i čula se, i videla jasno, prava braon boja. Ogromna lepa ravnica kao najveći kuhinjski sto. Sto koji se lepi za nebo. Mogle su da se vide sitne crne tačkice kuća. Malo krupnije tamne fleke su bili raštrkani šumarci, razvučeni i niski. Prvi sprat zemlje su bili kukuruzi. Iznad njih vrane kao jednodnevne dlačice na bradi. Po sredini je ležao drum, spušten na zemlju kao štap, prav i mrtav, nepokretan.

Voda iz bunara je bila hladna. Zubi su boleli.

Posmatraj šta se događa i uradićeš nešto u životu.

To je Šejn rekao u filmu. I ja sam posmatrao šta se događa. Pratio sam sve i bio neprimetan. A sve je oko mene zujalo, brujalo, vikalo, išlo brzo. Bio sam tu i tamo.