Čiča Gorio

Ako vam se desi nesreća da ukradete neku sitnicu, pokazuju vas na trgu pred Palatom pravosuđa kao kakvo čudovište. Ali ako ukradete milion, onda će vas u salonima smatrati za poštenog čoveka.

Njeno lice, sveže kao prvi jesenji mraz, njene oči okružene borama, koje se čas smeše kao oči u igračice, a čas dobiju gorak i namršten izraz zelenaša, ukratko, cela je njena pojava sušta slika pansiona, kao što je pansion verno ogledalo njene ličnosti. Tamnica se ne može zamisliti bez čuvara. Bleda punoća ove male žene proizvod je ovakvog života, kao što je tifus posledica kužnih isparenja. Njena donja suknja od pletene vune, duža od gornje koja je napravljena od neke stare haljine a iz koje viri vata kroz pocepane šavove štofa, slika je salona, trpezarije i vrta; po njoj se može pogoditi

Otmeni Pariz ne zna ni da postoje ova lica prebledela usled duševnih ili telesnih patnji. Ali Pariz je pravi okean. Ni kad spustite u njega sondu, nećete doznati koliko je dubok. Prođite ga unakrst, opišite ga. Ipak, ma kako brižljivo to uradili, ma koliko bilo ispitivača tog mora i ma koliko oni bili zainteresovani, uvek će se u njemu naći kutaka za koje niko ne zna, nepoznatih pećina, cveća, bisera, čudovišta i neverovatnosti koje su zaboravili književni gnjurci.

krijte kao blago svako istinito osećanje; ne dajte ni da ga naslute jer ćete propasti. Nećete više biti dželat, već ćete postati žrtva. Ako ikoga zavolite, čuvajte dobro svoju tajnu! Nemojte je odati dok dobro ne proverite kome ćete otvoriti svoje srce. Da biste unapred sačuvali tu ljubav koja još ne postoji, naučite se da budete nepoverljivi prema svetu.

Ko može presuditi šta je groznije, ljudi okorela srca ili prazne lobanje?

Otac postupa sa svojom decom kao Bog s nama, on vidi što je na dnu srca i sudi prema namerama. One su obe veoma mile.

voleti. Nemojte nijednu ostaviti.“

Prijatelju moj, volite samo onu ženu koju možete uvek

To što se dogodilo tome ocu može se dogoditi i najlepšoj ženi sa čovekom koga mnogo voli: ako mu dosadi svojom ljubavlju, on ode i izbegava je, služeći se kojekakvim niskostima.

„Dakle“, nastavi on, „ti ljudi uvrte sebi u glavu neku misao i ona ih nikako ne napušta. Oni piju vodu samo sa jednog izvora, i to često ustajalu; da se nje napiju, oni su u stanju da prodaju svoje žene, svoju decu; prodaće i svoju dušu đavolu. Za neke je taj izvor kocka, berza, zbirka slika ili insekata, muzika; za druge, to je žena koja ume da im pravi slatkiše.