Pokošeno polje

На Позоришном тргу четири канделабра носила су својом светлошћу тешку масу бронзаног коња. Из сенке се пружала кнежева рука и показивала упорно на нешто што je морало постојати негде y дубини мрака.

– Да сам ово доживео пре месец дана… сада бих жалио што овакви тренуци не могу да трају вечно.

– Сада не жалите?

– Не. Шта бих са том вечношћу? И сама жеља била би страшно глупа… ако би живот остао исти.

– Или би живот постао бескрајно глуп ако би жеља могла да се испуни. Можда je сва вредност живота баш y томе што човек не може да му заустави ток. – И после мало размишљања: – И можда je тако најбоље.

Играо je сам за себе један велики авантуристички филм младости, богатства, љубави и пустоловства.

Једна није имала више ниједне илузије о животу, друга их je имала све.

Од обзорја ка висинама тискали су се мали рунасти облаци.

Како je Ненад плачући трчао непрестано за својом лоптом, то су га вода и житко блато попрскали.

Да би човек разумео човека, мора, пре свега, да схвати да човек није једна за извесно време завршена ствар. Мора схватити да није довољно знати шта се догодило неколико дана или недеља пре догађаја, да се ни самим пореклом све не објашњава.

a права су, пре свега, наука о прописаним односима људи, a не наука о свету