Atlantida

Niko nije kralj u rođenoj kući,

Sive, valovite peščane dune sledile su uvalu u obliku potkove i to oštro, sumorno, jednoliko sivilo bilo je najsvetlija boja poluostrva. Sve ostalo beše još ugasitije, gotovo crno. Crno i bez dubine. Predeo je izgledao kao drevna ruševina obrasla mrtvom mahovinom, čije se mrlje opažaju samo zato što ih pokreće vetar. I golo, opustošeno drveće zaleđa, i voda nalik na gusto ulje što ga plima izvlači iz zaliva, i uglačano kamenje plićaka, potavnela jaja odlutalih nemani od granita, i atlantsko nebo, glomazno, teško kao okean izvrnut na dno. Nije bilo ni ptica što su, prema pričama očevidaca, s ratničkim kricima kao munje pogađale talase. Kroz pogrebni sjaj zore strujao je vazduh bez života i obećanja.

Oseti stid što je svojim antropoidnim uskraćenostima objašnjavao Prirodu

„Ako ozbiljno veruješ u zlu moć magije pa vidiš kako neko na vatri topi lutku s tvojim likom, velika je verovatnoća da ćeš se ozbiljno razboleti.“ Tvoja će bolest, naravno, biti psihosomatska, ali će te upravo to što nije organska još više ubediti da je posredi vračanje.

Najzad, i politika se bavila čovekom, najefikasnijim načinom njegovog organizovanja u čopor i mehanizmom upravljanja takvim čoporom.