Dve Mice i Novi Beograd

Kod romana ti je najvažnije da shvatiš motivaciju. Tvoju motivaciju da pišeš baš to o čemu pišeš. Onda ispadne dobro

Kako je dobro biti dete umornih roditelja.

E, idem ja kod Babe na ručak, zvala me – što naravno nije bilo istina, ali će se obradovati kad banem. Kod Babe se nedeljom ručava u dva, taman stižem.

– Pa idi – odgovorila mi je sanjivo i produžila u spavaću sobu.

– Za takav primer baš ne znam, nego… Neće osećati nikakvu nelagodu da se okoriste o to svoje rodoljublje. Sinekure, nagrade, koješta. Slično kao i prozni pisci, uostalom. Mada se oni više narade dok napišu roman, recimo. Umetnici su, Mico, kvarljiva roba.

Šta me gledaš, i pesnici su ljudi, moraju od nečeg da žive, a od ljubavi prema domovini se najbolje živi.

– Hoćeš da kažeš da su svi pesnici pokvarenjaci i pijanice?

– Nisam to rekla. Da bi ono što pišeš bilo dobro, potrebno je, između ostalog, i da veruješ u to. Otud ima objektivno dobre i rodoljubive i lirske poezije. – Mica nikad ne govori ljubavna poezija, samo lirska. – Jedino što to verovanje kod pesnika najčešće traje k’o mački muž.

– Molim? Kakav muž? – zbunila me na trenutak.

– U februaru – nasmejala se, pa sam ukapirala.

– I onda?

– Ništa onda. Zaljubiće se u drugu već sledećeg dana.

– I u drugu domovinu, prekosutra? – nisam se slagala s njom.

– Mrzim istoriju – odbila sam.

– I ja – odgovorila mi je. – Naročito da živim u njoj. Ajde sad kući, po torbu, zakasnićeš u školu.

, hoću da kažem kako izraz narodna težnja ne znači ništa.

Talenat ne bira, kao ni bolest uostalom

Pola Beograda se krstilo kad me vidi, a ceo mi zavideo

kako da zaboravim kad nisam ni znala