Stakleni presto

„Samo“, kazao je on ne znajući za bitku koja se upravo odigrala u njoj, „stvar je jedino u tome što ja ništa ne znam o tebi.“

„Ja sam ubica.“

„Dorijane, svi mi nosimo ožiljke. Moji su samo vidljiviji nego kod većine drugih ljudi.

„Čemu imati um ako ne da donosiš sudove?“
„Čemu imati srce ako ne da poštediš druge okrutnih sudova svog uma?“

Zatreptala je i namestila okove kao da su čipkane rukavice.

Tom čoveku je više stalo do tebe nego što oboje shvatate“, primetila je Nehemija smešeći se. Selena je pocrvenela kao bulka.

On je voli i nema tog carstva, nema tog kralja i nema tog ovozemaljskog straha koji će ga zadržati dalje od nje. Ne, ako pokušaju da mu je uzmu, polomiće svet golim rukama. A iz nekog razloga, to ga nije plašilo.

u tom trenutku, nekako je njegovo lice bilo jedino što je bitno. Pomerila se, ali nije mogla da suspregne jecaj kada joj je telo buknulo od bola koji ju je naterao da se opet ukoči. Međutim, nije skidala pogled s njegovih smeđih očiju, s njegovih čvrsto stisnutih usana, dok su se razdvajale i šaputale: „Diži se.“

„Selena“, nežno je kazao Kejol. A onda je čula kako mu šaka klizi po kaldrmi. Vrhovi prstiju stali su mu tik pred ivicom bele linije. „Selena“, izustio je, a glas mu je bio bremenit bolom – i nadom. To je sve što joj je ostalo. Njegova ispružena šaka i obećanje nade, obećanje da je na drugoj strani te linije čeka nešto bolje.

Pomerila je ruku, na šta su joj zvezde sevnule pred očima, ali ispružila ju je sve dok vrhovi njenih prstiju nisu dotakli liniju, pa ih je ostavila tu, ni četvrt palca od Kejola, tako da ih je razdvajala samo debela bela crta.

Digla je pogled ka njegovom licu i videla da su mu oči pune suza. „Diži se“, bilo je sve što je rekao.

Uvrede bi joj poletele s usana samo da je Kejol nije dodirnuo po ramenu. Njegove kestenjaste oči bile su pune nekog osećanja koje ona još nije razumela. Njegovo lice odisalo je nekom snagom koja joj je bila toliko prelepa da je to bolelo.

„Nemoj da izgubiš“, prošaptao je tako da ga samo ona čuje. „Ne bih voleo da te vraćam čak u Endovir.“

„Šta god da se desi“, tiho je kazala, „hoću da ti zahvalim.“

Kejol je naherio glavu. „Na čemu?“

Oči su joj suzile, ali ona je za to krivila žestoki vetar, pa je zatreptala kako bi uklonila suze iz očiju. „Na tome što, zahvaljujući tebi, moja sloboda nešto znači.“