Off

Kako da joj objasnim da me je život više od četrdeset godina držao kao taoca, a nijedan parlamentarac nije došao da pregovara o mom oslobođenju? Da sam rasipao dane, nedelje i mesece gde god sam stigao, kao da ću živeti sto godina; kako da joj objasnim da joj nisam doneo ništa osim umora, dosade i želje da malo posedim ispred njene kuće

Traže se dedovi, pradedovi, bake, prabake, stričevi, ujne, ujaci, braća od stričeva, tetaka i ujni, kumovi se traže, šuraci, šurnjaje, deveri, pašenozi, punci, tašte i svekrve, susedi; poslužitelji koji su nas gledali kako ulazimo mali, manji od makova zrna, a izlazimo iz škola veliki, i ne primetivši da stoje u kapijama gimnazija i fakulteta, svi oni železničari i nepoznati vojnici koji su nam u vagonima treće klase nudili pečeno pile iz masne hartije i vino iz pletara, i one starice što su nas darivale smokvama i stavljale nam bosiok na jastuk da lepše sanjamo, i one gazdarice iz iznajmljenih soba što su nas zvale na kafu u kuhinju a bili smo im dužni; svi oni su nas puštali da besplatno uđemo na stadione i u bioskope, svi oni što su nam punili džepove orasima a torbe slaninom i crnim hlebom kada smo odlazili i obećavali sami sebi da ćemo ih se setiti i da ćemo vratiti dobro dobrim, svi oni koje smo zaboravili, zaokupljeni sami sobom.

Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, umrli, izgubljeni, poženjeni – traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav.

Više nikada nećemo biti lepi, mladi i ludi kao ovoga leta; ne, ne, krajnje je vreme, zaista je krajnje vreme da se pakujem.

kada neki golub s kraja pokuša da se približi centru, ostali ga kljunovima oteraju na mesto koje mu pripada.

I zato, molim vas, ne prilazite mi ako niste moja priča. Ona će već naići jedne noći, pa ako vidi da mi je sto zauzet, bojim se da će otići zauvek.

Unapred hvala.

Najzad, postavljam zasedu toj hirovitoj priči za najlepšim stolom Gradske kavane u Dubrovniku, nadajući se da će mi sama prići i pitati da li je jedna stolica slobodna. I gle, prilaze mi mnoge priče, sedaju i pričaju, ali one moje, prave, nikako nema. Neke od tih priča su očigledno tuđe, neke su lepe (ali nisu za mene), druge sam već negde čuo, treće su otrcane, toliko puta prežvakane i napisane, prošle kroz stotine usta i ruku. Ne znam kako izgleda priča koju čekam, ali siguran sam da ću je prepoznati

U tom tupom batu malog drvenog malja koji muklo odjekuje nad skalinama, ima divljeg otpora i nepristajanja na bedu: ima očajničkog optimizma, nepredavanja nesreći i lošim razdobljima, ima lude želje da se po svaku cenu spasi poljuljani ugled porodice koja propada. Taj magijski ritam, koji oslobađa nakupljeni bes, pomaže da se istrpi siromaštvo, prebrode nevolje: na kraju, da se uprkos svemu ostane na okupu i ne prizna poraz.

Traži se jedan svet, prekjuče iščezao.

Traži se jedna polovna nedelja bez vesti o nesrećama i ratovima. Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, umrli, izgubljeni, poženjeni – traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav

najčešći oblik prve ljubavi za svakoga je ljubav prema samom sebi! Čovek zaljubljen u samog sebe ima najviše izgleda da bude srećan. Najpre, nikada se neće razdvajati od predmeta svoje ljubavi, nikada ga prva ljubav neće izneveriti sa drugim, stariće zajedno i biće srećni. Naravno, ponekad će biti malih prevara; okrenuće se na ulici za nekom lepom prolaznicom, biće i slučajnih avantura, ali uvek će se na kraju vratiti samom sebi.