Kraljevska dinastija – Povratak kući porodice Karađorđević

Na svoju sramotu, ja srpski ne znam.

Ovu knjigu posvećujem

Karađorđu

i svim njegovim potomcima,

a posebno mojoj prelepoj, hrabroj i bezvremenoj majci

Najuzvišenija strana srpskog ustanka jeste njegova sveobuhvatnost. Nije bilo neposlušnosti ni izdajstva, ali ni plate za borce, a svi su u borbu stupili iz ljubavi. Iz ljubavi prema slobodi.

Drugim rečima, od malih nogu usađivali su nam svest o prošlosti, o slavnim precima – svim sem o onima sa srpske strane. Žao mi je što je tako, ali neobuzdanog Karađorđa i njegove potomke nisu nam gotovo ni spominjali.

Bakina strana porodice bila je puna pravih bajki o palatama; baka mi je pokazivala u albume uredno složene crno-bele fotografije besprekorno ozbiljnih i bogato odevenih ljudi u pozlaćenim dvoranama ili na travnjacima ispred zdanja velikih kao muzeji, koja su im bila domovi.

Nasuprot tome, pamtim da deda nikada nije pričao o Srbiji. Istorija koju smo mi unuci učili govorila je o našim ruskim precima i našim vezama s kraljevskim porodicama Evrope. Moj deda nikada nije pokazivao gnev, njegov izraz lica uvek je bio miran; iako topao i pun ljubavi, bio je i veoma uzdržan i držao se krajnje zvanično. Nisam ni pomišljala da ga ispitujem o bilo čemu. Kad je govorio o prošlosti, pričao je o svojoj ljubavi prema umetnosti, o svojoj divnoj vili u Italiji, koju je nasledio od porodice svoje majke.

Baka nije imala pojma gde je kuhinja, nikada nije bila u njoj. No, sluge su je obožavale – poticali su ti ljudi iz vremena kada je bila čast, pa i povlastica, starati se o potrebama jedne princeze. Posluga se klanjala i ponašala dovoljno ponizno da svako poveruje u tu maštariju. Svako je igrao svoju ulogu.

Unajmljen je stručnjak za eksplozive po imenu Šulc. Aleksandar je tada već bio neprikosnoveni vođa i kralj Jugoslavije. Umesto da počast prepusti svom najstarijem sinu Petru, kralj je odredio da njegov omiljeni sinovac, mladi knez Aleksandar, Pavlov i Olgin sin, pritisne dugme i raznese vrh planine Avale.

Vređa me bezvredna potreba da „poengleze“ njen naziv i pitam ih, vrlo snishodljivo i samozadovoljno, je li im teško da izgovore „Beli dvor“? Smejem se tome, usuđujem se da kažem, kao da mi je maternji srpski pa da slušam nespretne napore stranaca. Ta sitna pojedinost, taj majušni nagoveštaj veze, topao je i dirljiv i pojačava moju novu sliku sebe kao Srpkinje. Bila sam Srpkinja sve vreme, ali sam to tek nedavno saznala. Neizmerno se ponosim time. Blistam od ponosa.

Ja sam detinjstvo provela uglavnom u Londonu, i često sam slušala majku kako priča o kući u kojoj se rodila, o ovoj palati koju smo svi zvali Beli dvor. To su bile i naše prve srpske reči, iako su za nas bile samo ime. Tek pedeset godina kasnije shvatila sam da to ime nešto i znači.