Odrasla deca emocionalno nezrelih roditelja

Emocionalna usamljenost je toliko uznemirujuća da će dete koje je doživljava uraditi sve što je potrebno da uspostavi neku vrstu veze sa roditeljem. Ova deca će možda naučiti da tuđe potrebe stavljaju na prvo mesto kao naknadu za uspostavljanje nekog odnosa. Umesto da očekuju da će im drugi pružiti podršku ili pokazati interesovanje za njih, ona mogu preuzeti ulogu pomaganja drugima, ubeđujući sve oko sebe da imaju malo svojih emocionalnih potreba. Nažalost, ovo teži stvaranju još veće usamljenosti, s obzirom na to da prikrivanje najdubljih potreba sprečava istinsko povezivanje sa drugima.

Usled nedostatka adekvatne podrške roditelja ili povezanosti s njima, mnoga deca jedva čekaju da ostave detinjstvo iza sebe. Oni rešenje vide u tome da što pre odrastu i postanu sami sebi dovoljni. Takva deca postaju sposobnija od svojih vršnjaka, ali u biti usamljena. Neretko u odraslo doba uđu prerano, tako što pronađu posao što je pre moguće, postanu seksualno aktivni, zatim mladi stupe u brak, ili se prijave za vojsku. Kao da time poručuju: Pošto se već staram o sebi, zašto ne bih iskoristio ostale pogodnosti brzog odrastanja? Unapred se raduju odraslom dobu, verujući da im to donosi slobodu i priliku da negde pripadaju. Nažalost, u žurbi da napuste dom, mogu se venčati sa pogrešnom osobom, tolerisati iskorišćavanje ili mogu ostati na poslu koji im više uzima nego što pruža. Često se pomire s činjenicom da su emocionalno usamljeni u vezi, jer im to deluje normalno, poput onoga što su imali kod kuće u detinjstvu.

Nesinhronizovani sa iskustvom svog deteta, ne prilagođavaju se njihovim potrebama; naprotiv, oni guraju svoje dete prema onome što sami misle da bi ono trebalo da radi. Rezultat toga je da deca motivisanih roditelja uvek osećaju da bi trebalo da rade više, ili da rade nešto drugo u odnosu na ono što već rade.

Snažan poriv za utehom uz pomoć bliske veze ima i veće koristi od činjenice da čini da se ljudi osećaju dobro. To može nekome da spasi život. Upotreba bliskih odnosa za oslonac i ohrabrenje jedna je od stavki koje pomažu ljudima da prežive uslove koji su ekstremni i opasni po život (Gonzales, 2003). Ako je nekoj osobi jedini način suočavanja borba, beg ili zamrzavanje kada su stvari stresne, zamislite koliko bi joj bilo teško da izdrži dugotrajni izazov preživljavanja. Istraživanje o ljudima koji preživljavaju gotovo nemoguće okolnosti pokazuje da se oni uvek pozivaju na svoje sadašnje veze (odnose) i sećanja na voljene osobe kao na izvore inspiracije i odlučnosti za preživljavanje.

Proces umirivanja uzrujane osobe koja eksternalizuje je nezadovoljavajuće iskustvo za obe strane, jer osoba koja pruža utehu nema osećaj da zaista pomaže.

Ključno je da oni koji internalizuju vide kao nešto pozitivno svoju instinktivnu želju za emocionalnom razmenom, a ne da je interpretiraju kao da su previše zahtevni ili zavisni od drugih. Instinktivno obraćanje drugima za utehu kada su pod stresom čini ljude snažnijima i prilagodljivijima. Čak i ako se osećaju posramljeno jer roditelj ne reaguje na njihovu potrebu za pažnjom, njihove emocionalne potrebe govore u prilog tome da njihov zdravi instinkt sisara za pronalaženjem utehe funkcioniše dobro. Oni koji internalizuju instinktivno znaju da postoji snaga u međusobnoj zavisnosti, svi sisari su evoluirali do tog nivoa. Samo emocionalno fobični ljudi, emocionalno nezreli, veruju da je potreba za empatijom i razumevanjem znak slabosti.

Prema rečima neuronaučnika Stivena Pordžisa (2011), sisari su tokom evolucije razvili jedinstven instinkt suočavanja, u kojem ih smiruju blizina ili interakcija sa drugima. Umesto da samo ispolje refleksne reakcije na stres, kao što su borba, beg ili „zamrzavanje”, što je slučaj s reptilima, sisari mogu da spuste broj otkucaja srca i umanje fizičke posledice stresa tako što će potražiti ohrabrujući kontakt s drugim pripadnicima svoje vrste. Određeni tokovi vagus nerva kod sisara su evoluirali kako bi omogućili smanjenje hormona stresa i usporavanje rada srca tešenjem, koje uključuje fizičku blizinu, dodir, umirujuće zvukove, pa čak i kontakt očima. Ovi umirujući efekti čuvaju dragocenu energiju, i takođe stvaraju ugodne socijalne veze koje su osnov svake snažne grupe.

Za sve sisare, uključujući i ljudsku vrstu, nešto čarobno se desi kad se javi ta želja za utehom. Opasnost možda neće time biti otklonjena, ali individue mogu ostati relativno mirne sve dok osećaju povezanost sa svojim krdom, čoporom ili krugom voljenih. Većina sisara vodi stresan život, ali zahvaljujući svom instinktu da ostvare razmenu s drugima, umirujuća uteha i obnovljena energija su im uvek dostupne. To sisarima daje ogromnu prednost u odnosu na druge životinje kada je u pitanju suočavanje sa stresom na energetski efikasan način, pošto ne moraju da se služe reakcijama poput borbe, bega ili „zamrzavanja” svaki put kada osete pretnju.

Logan je bila u paklu emocionalnog bola odavno, ali to niko nije primetio, jer je bila pametna i uspešna. Ipak, uprkos njenim uspesima, Loganin nedostatak emocionalne bliskosti s porodicom stvorio je osećaj praznine. Da bi nadomestila taj nedostatak povezanosti, Logan je često pokušavala da nasmeje druge i da ih oraspoloži. Osećala je da će je ceniti samo zbog onoga što može učiniti za druge, a ne zbog toga ko je.

Logan, četrdesetjednogodišnja muzičarka, energično je ušla u moju kancelariju, s crvenom kosom koja je lepršala kao olujni oblak. Na sebi je imala sve crno, bila je mršava kao čačkalica. Nije traćila vreme, odmah je prešla na stvar.

Došla je na psihoterapiju zato što je primetila da je ljudi sve lakše iznerviraju, kao i da nije sposobna da se opusti i bude u zenu. Znala je da mnogi njeni problemi potiču od besa koji oseća prema svojoj porodici, zbog nedostatka emocionalne interakcije sa njima. Mada je dolazila iz religiozne porodice, koja je naglašavala bliskost i lojalnost među članovima porodice, nije osećala povezanost sa njima. Nije mogla da nađe način da funkcioniše sa svojim roditeljima, kao ni sa braćom i sestrama, a da istovremeno bude ono što jeste.

„Toliko sam umorna od njihovog neuzvraćanja”, rekla je Logan ljutito. „Ne mogu da ih nateram da me saslušaju, ili da uvide ko sam zapravo.” Ali onda je slegla ramenima i slabijim i manje samouverenim tonom rekla: „Odgajana sam tako da budem dobra devojčica, ali nisam to baš uspešno savladala. Kad bih se uzrujala, oni bi me ignorisali. Šta god da bih učinila, oni ne bi ni primetili.”

Ispod Loganinog besa je bila dugogodišnja tuga. Dugo je pokušavala da dokuči zašto je naizgled normalno ponašanje njenih roditelja njoj delovalo kao odbacivanje. Njen osećaj usamljenosti nije se poklapao sa zvaničnom porodičnom pričom o vrednostima poput ljubavi i zajedništva. Zapitala se da li možda s njom nešto nije u redu; možda je oduvek bila „previše za njih”?

Kao osoba koja internalizuje, Logan je imala snažnu potrebu za autentičnom emocionalnom vezom. Nažalost, njeni roditelji i braća i sestre, svi zaokupljeni sobom, nisu bili zainteresovani za takvu vrstu odnosa. Niko u njenoj porodici nije obraćao pažnju na osećanja, a njen entuzijazam nije imao ko da ceni. U skladu sa svojom emocionalnom nezrelošću, njeni roditelji su namerili da se drže svojih ograničenih porodičnih uloga, baš kao i njeni braća i sestre.

Logan je to sumirala rečima: „Moji roditelji su potpuno lišeni empatije. Nikada nismo bili na istoj talasnoj dužini. Oni ne žele da budu na mojoj talasnoj dužini, to je za njih bezbednija varijanta, dok je za mene iscrpljujuće.”

Koliko god se trudila, Logan nije mogla da se pretvori u onu vrstu konvencionalne osobe koju bi njeni emocionalno nezreli roditelji mogli da shvate, tako da se osećala poraženo u pokušajima da ostvari pravu bliskost s njima. Ti propali pokušaji su je odveli u krizu sumnje u samu sebe, kao i u intenzivnu konfuziju. Da li je luda što joj uopšte treba toliko toga od njih?

Logan je bila u paklu emocionalnog bola odavno, ali to niko nije primetio, jer je bila pametna i uspešna. Ipak, uprkos njenim uspesima, Loganin nedostatak emocionalne bliskosti s porodicom stvorio je osećaj praznine. Da bi nadomestila taj nedostatak povezanosti, Logan je često pokušavala da nasmeje druge i da ih oraspo

Pošto su toliko prilagođeni osećanjima, oni koji internalizuju su izuzetno osetljivi na kvalitet emocionalne bliskosti u svojim odnosima. Njihova celokupna ličnost čezne za spontanom emocijom i intimnošću, te ih ništa manje od toga ne može zadovoljiti. Zato se, kada ih odgajaju nezreli i emocionalno fobični roditelji, osećaju bolno usamljenima.

Oni koji internalizuju ne pokazuju svoje emocije istog trenutka, kao što to rade oni koji eksternalizuju, te njihova osećanja imaju mogućnost da se inteziviraju jer ih drže u sebi. A s obzirom na to da duboko osećaju stvari, nije iznenađenje da oni koji internalizuju budu viđeni kao preosetljivi ili preosećajni. Kad oni koji internalizuju dožive bolnu emociju, veća je verovatnoća da će izgledati tužno ili plakati – upravo je to prikaz koji emocionalno fobični roditelji ne mogu podneti. S druge strane, kad oni koji eksternalizuju imaju jake emocije, oni to ispolje kroz svoje ponašanje pre nego što iskuse previše unutrašnje boli. Stoga će drugi ljudi verovatno pre videti problem u ponašanju, a ne emocionalni problem kod onih koji eksternalizuju, iako su osećanja uzrok ponašanja.

Emocionalno nezreli roditelji mogu vikati ili kazniti one koji eksternalizuju za njihovo ponašanje, dok je veća verovatnoća da će posramiti, ili sa prezirom ili podsmehom odbaciti osećanja onih koji internalizuju. I dok se onima koji eksternalizuju govori da je njihovo ponašanje problem, oni koji internalizuju dobijaju poruku da je sama njihova priroda problem.