Hiljadu čudesnih sunaca

Brak može da čeka, obrazovanje ne može

Na­na je re­kla: „Upam­ti to sa­da, i upam­ti do­bro. Kao što igla kom­pa­sa po­ka­zu­je na se­ver, mu­škar­čev prst, kad op­tu­žu­je, uvek na­đe ne­ku že­nu. Uvek. Do­bro to upam­ti, Ma­ri­jam.“

Setila se kako je Nana jednom rekla da je svaka pahulja uzdah jedne ranjene žene negde u svetu. Da svi uzdasi lete u nebo, skupljaju se u oblacima, a onda se lome u sićušne deliće koji tiho padaju dole na ljude.

Da podsete kako žene poput nas pate, kazala je tad. Kako nemo trpimo sve što nas zadesi.

A ka­da je ču­je, ka­da shva­ti ko­li­ko joj ne­do­sta­je ka­da ode, si­gur­no će je po­ve­sti sa so­bom.

Kao što igla kom­pa­sa po­ka­zu­je na se­ver, mu­škar­čev prst, kad op­tu­žu­je, uvek na­đe ne­ku že­nu. Uvek.

Sazdaće sebi nov život, miran, usamljenički život, i tamo će se breme svega što su pretrpele dići s njih, i biće dostojne sve sreće i jednostavnog bogatstva koje će naći.

Dečaci, shvatila je Lejla, doživljavaju prijateljstvo kao sunce: njegovo postojanje se ne dovodi u pitanje, u njegovoj toploti se uživa, ali se u njega ne gleda pravo.

Lejla je počela da veruje da je od svih nedaća koje nekoga mogu da zadese prosto čekanje ona najgora.

Provela je te godine u nekom dalekom kutku svog uma. Na suvom, jalovom polju, daleko od tuge i želja, daleko od snova, daleko od razočaranja. Tu budućnost nije bila bitna. A prošlost je sadržala samo ovu mudrost: ljubav je opasna greška, a njen saučesnik nada varljiva je iluzija

Kao što igla kom­pa­sa po­ka­zu­je na se­ver, mu­škar­čev prst, kad op­tu­žu­je, uvek na­đe ne­ku že­nu.