Beleške jedne Ane

Dakle, drage moje devojčice, nije uopšte važno imate li četrnaest, sedamnaest, dvadeset ili pedeset šest godina! Susretao sam ja i devojčice od sedamdeset i dve, i odmah se nekako videlo da su još klinke: mislim, videlo se to po načinu na koji su zirkale unaokolo i krile smešak u prste, kako su isprobavale perikla sa loknama boje zlata u robnoj kući ogledajući se malčice iskosa i vrlo koketno – bile su to prave klinke od sedamdeset i dve godine, na časnu reč! Jer, drage moje naglo ostarele devojčice, niste vi krive što se život našalio s vama, pa vas jednog jutra probudio kao i obično u pola šest, kad ono – osam banki. Opa! A vi se još pitate da li je 1900. i neke trebalo da popustite jednom putujućem glumcu i dozvolite mu da vas poljubi u kućnoj veži (šta li ono beše s njim?), pitate se i pitate se, a sve idete na prstima da ne probudite unuke; bosim nogama šljapkate po betonu (koliko sam vam samo puta rekao da navučete papuče, a vi opet ništa!), oblačite se onako još spavajući i ložite peć, pa ronite kroz jutarnji smog da kupite kilo polubelog, paket butera, jogurt, kifle, mortadelu i, „molim vas, trista grama mlevenog, ako može mešano, za sarmicu…“ – a tamo, već vam je osam banki, a još niste načisto da li je trebalo dozvoliti onom putujućem glumcu da vas coki, ili nije?

Dobila si peticu iz Poznavanja društva, a ne poznaješ ni svoju rođenu familiju, i ne znaš:
da su te gledali kroz prozor sve dok nisi zamakla za ćošak, a da su te pre toga:
pokrivali po noći,
prali ti guzu i posipali je bebi-praškom da te ne peče kad se upiškiš,
da su prislanjali uvo na tvoje malecke grudi, ove iste što u njih zija i vojska i civili, i slušali dišeš li?

A kad su te jedanput pustili na Divčibare sa školom, keva ti čitavu noć preplakala, a ujutru se keva i matori podževeljali bez razloga oko toga koji će ko deo novina dobiti – on dobio oglase, a keva politiku! – a u stvari kuća bila neverovatno tiha i prazna, a toliko se spremali da se provedu na mrtvo ime kad ti odeš, i da izlaze svuda!