dugim trenucima ćutanja ispliće priču o svojoj sudbini, Priču o znanjima koja je dobila, a koja su se sva do jednog pokazala lažna i obmanjiva. O obećanjima koja su joj davali i koja nisu održali. Priču o tome kako ju je sudbina, u koju su joj rekli da veruje, nisko izdala i lišila nasleđa. O tome kako su, svaki put kad bi nanovo počela da veruje, na nju padali ravnodušnost, bol, nepravda i poniženje. O tome kako su je oni kojima je verovala i koje je volela izdali, nisu joj pomogli kada je patila, kad su joj pretili sramota, muka i smrt. Priču o idealima, za koje su joj preporučili da im bude verna, a koji su je razočarali, izdali i napustili onda kada su joj bili potrebni, dokazujući kako su bili malo vredni. O tome kako je pomoć, prijateljstvo i ljubav pronašla u onima u kojima naizgled nije trebalo da traži ni pomoć, ni prijateljstvo. A da ne govorimo o ljubavi.
Ali to niko nije mogao da vidi, a ni da čuje. Koliba sa upalom i mahovinastom strehom bila je dobro sakrivena pod maglom, na močvarama u koje se niko nije usuđivao da zađe.