Zatočenik nebesa

jer muškarci su kao kestenje koje ti prodaju na ulici: kada ih kupiš, svi su vrući i lepo mirišu, ali kad ih izvadiš iz fišeka, odmah se ohlade i shvatiš da je većina trula iznutra.

Ima vremena i mesta u kojima je časnije biti niko nego biti neko.

Sećate li se šta ste mi jedanput rekli? Da sreća ne dolazi u kućne posete, već da treba otići po nju

– Danijele, jesi li dobro?

On je dugo gleda i smeši se.

– Volim te – kaže i poljubi je, znajući da priča, njegova priča, nije završena.

Upravo je počela.

Dok sam tog dana gledao svog prijatelja kako ljubi voljenu ženu, pomislio sam da je taj trenutak, taj časak otet od vremena i Boga, vredan svih onih dana bede koji su nas doveli dotle, i svih onih koji nas sigurno čekaju pošto izađemo i vratimo se u život, i da je sve što je dolično i čisto na ovom svetu i sve za šta i dalje vredi disati upravo na tim usnama, u tim rukama i pogledu to dvoje srećnika koji će, znao sam, biti zajedno do kraja života.

Svet je vrlo mali kada nemaš kuda da odeš.

Ljudi sitnih duša uvek pokušavaju da unize druge

– Šta bi Fermin rekao da to čuje, Bernarda?

– Ono što uvek kaže: uživaj dok možeš, ionako će te pojesti crvi...

Povratio je staro uživanje u mokrenju u vetar bez peckanja i ponižavajućih pojava i rekao je sebi kako je čovek koji može da mokri stojeći i bez pomoći sposoban da se suoči sa svojom odgovornošću.

Zastao sam da bih uživao u krivini tih leđa i njihovog slatkog pregiba, koje ni sve spavaćice ovog sveta nisu mogle ukrotiti. Bio sam skoro dve godine oženjen tim čudesnim bićem i još bih se svaki put iznenadio probudivši se pored nje i osetivši njenu toplotu.