Tito i Srbi, knjiga 1 (1914–1944)

Народ је тренутно изложен двема терористичким акцијама, а невин је…

Није моја намера била да ратујем против окупатора, јер као генералштабни официр познајем снагу обеју страна. Нисам комуниста и не радим за њих. Али ја сам покушао да ублажим и спречим њихов терор. Комунисти се не брину за народ…

Српски народ воли слободу. Без обзира на то што је слободу изгубио, он се нада да ће је поново стећи.

Други светски рат у Југославији био више грађански него ослободилачки; да су две трећине југословенских жртава у том рату пале од домаће руке, а не од страних агресора; да је у нацистичко-фашистичкој Независној Држави Хрватској, НДХ, под руководством њеног поглавника Анте Павелића, у том рату извршен геноцид над Србима, а да је после ослобађања Србије од немачке окупације Титов режим ‒ више него у било ком другом делу Југославије ‒ побио велики број припадника националне и пословне елите, културних и јавних радника, универзитетских професора, новинара, глумаца, карикатуриста… Десетине хиљада оних који нису били срећни што се Србија подвргава Титовом и Стаљиновом утопистичком експерименту.

У Првом светском рату Броз се за рачун Аустроугарске борио против Србије, а Југославијом, коју је Србија, уз губитак четвртине целокупног свог становништва, створила на крају тог рата, дупло дуже је владао од оснивача те државе, краља Александра Првог Карађорђевића

Хиљаде Срба и даље су, готово по инерцији, чешће одлазиле на његов гроб него на хумке оних који су им живот дали, а многи од њих и данас га сматрају највећом личношћу српске историје, иако Тито уопште није био Србин.

И поврх свега, споменик у Јасеновцу, подигнут тек двадесет једну годину по завршетку рата, до краја живота никад није посетио, а поред њега је безброј пута пролазио.

За потребе дневне политике исконструисана је доктрина како су се сви југословенски народи, чак и народности, подједнако борили и жртвовали за ослобођење Југославије, што је представљало велику историјску неправду према Србима који су чинили већину свих југословенских ратних жртава.

Пал Телеки одлучио је да изврши самоубиство. И о томе одмах обавестио Хортија:

– Ваше достојанство!

– Погазили смо, због кукавичлука, дату реч која се заснивала на мохачком говору [Хортиј­eвом, одржаном 1926, када је говорио о заједни­ч­кој мађарско-српској борби у прошлости и заједничким интересима Мађарске и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца], а односила се на вечно пријатељство

Још горе је прошао мајор Драгутин Гавриловић, легендарни бранилац Београда из 1915, који се у историју уписао наредбом коју је тада изговорио својим борцима, да бранећи Београд „не брину за своје животе који више и не постоје“.