Vetrovi zla

blistala je poput zvezdane noći, a krupne tamne oči, kakve je imala njena majka, kneginja Ljubica, svetlele su drugačijim sjajem nego kod ostalih žena. Bila je pegava, i to je njenom lepom licu davalo nešto od izgleda deteta. Ponositog držanja, ispoljavala je skromnost i ljubaznost, te su je građani voleli pozdravljajući je i klanjajući joj se

Ništa mi u životu nije slatko, sem poneki san, a ti mi i to kvariš i otimaš.

Ljubav i tuga mogu se izreći samo na maternjem jeziku.

To što neko nosi bečke haljine ne znači da je dama. I na ovcu možemo staviti svilu, pa će i dalje biti ovca.“

„Nasmiju mi se i kažu: Bog ne postoji. Nego ga mi ubacimo među narode koje želimo da posvađamo, pa ih posvađa bog, a ne mi

Lizaće vam ruku dok ne pomislite da ste ih dresirali. A onda će vam je otkinuti. Nisu oni pokvareni zato što to vole, već što su ih takvi gospodari previše tukli preko leđa tim štapom koji ste pomenuli

Bog čoveka obeleži od rođenja. A posle se čovek svojim delima sam obeležava. Na dobro ili loše.

Zapamti da se sat pre ponoći i dva sata posle nje ne izlazi iz kuće niti se ko prima u dom, pa makar rekao da ti je brat rođeni, jer budi siguran da to nije. Zapamti da, ako te noć uhvati na putu, nikada ne pričaš sa psom, jaretom, mačetom ili pevcom. I moraš da psuješ

„A ko ima Miloša?“, pitao je sveštenik znajući da su svi srpski vladari na vlast dolazili dozvolom jedne ili druge velike sile. Narod se tu ništa nije pitao.

Takve su greške. Nikad se ne ispravljaju. Možemo jedino da ih praštamo drugima ili da od drugih za svoje dobijemo oproštaj. Najteže je samome sebi iznuditi oproštaj, za sopstvene promašaje. Polomljena testija se baci jer i pored najboljeg tutkala ne može da drži vodu, ali polomljeno držalje sekire možemo da zamenimo. Stvar je u tananosti i krhkosti onoga što smo polomili, pa ili nam klizne između prstiju i nestane ili nam napravi žuljeve i stvrdne nam dlanove za sva vremena.