Islednik

Šta je roman do pokušaj da se nekoliko kadrova svakodnevice dovede u uzročno-posledični sled, da se oslobodi priča koja postoji kao što postoji skulptura u komadu neobrađenog kamena. Svako u sebi nosi nevidljivu biblio­teku, hor nenapisanih romana.

Čitavog života u slutnji katastrofe, sve što radim jeste pokušaj da se zaštitim od propasti, da pronađem sigurnosnu bravu. Da se sakrijem u samici reda i spokoja.

U besomučnoj trci za lagodnostima i uživanjima, svet se degenerisao obiljem. Nestalo je prošlosti. Niko se više ničega ne seća. Brzina je ukinula pamćenje. Žudnja je slabost. Sećanje je poraz. Sramota je imati neostvarene želje. Bezbrižnost je u zaboravu.

Pisanje nije ništa drugo do dešifrovanje znakova u tkanju svakodnevice.

Mamina strogost bila je posledica njenog straha od sveta. Disciplinom je pokušavala da ostvari sve ono što u životu nije imala. Ljubav, pre svega.

Živeti istovremeno u različitim egzistencijama. Zato pišem, jer samo pisanjem mogu dosegnuti te živote, i na posredan način ih proživeti.

Groblja su u njoj budila pritajenu radost, saznanje o trijumfu reda nad konfuzijom života. Knjige rođenih i umrlih jedina su pouzdana svedočanstva. A sve ono između – period zemaljskog života – muka je jedna velika, sa kojom se najlakše izlazi na kraj tako što se stalno odgađa. Mama je živela jedan odloženi život.

širom tadašnje zemlje, male porodične manufakture danonoćno proizvode vrline i zablude.

Memorija dečaka sačuvala je originale neoštećene jalovim tumačenjima, i tako neraspakovane prenela ih kroz vreme, da bi, u jednom trenutku, sve te nekada nevažne utiske povezala neka druga pamet, stvarajući kompaktnu sliku jednog iščezlog vremena.

Opsesivno je želela da u svakom trenutku raspolaže kompletnim bogatstvom svoga iskustva.