Ko je ubio Katarinu

Obučen je, kao i svi ostali u toj koloni a i u čitavoj armiji, u letnju sivomaslinastu uniformu. Na glavi mu sivomaslinasti šlem sa crvenom zvezdom petokrakom. Ispod šlema curi znoj, teče niz lice, sliva se i na brčiće, kojima je, tek nedavno, ukrasio gornju usnu, a sa njih slankaste kapi cure mu i u usta.

Nek ih đavo nosi, sinko, i nju i njega, naklao je i omađijao, suđeno joj da bude njegova.“ Tako mu je, uveče, baka objasnila. Još mu je, pamti to dobro, kazala: „I ljudi su kao i ovce – stalno srljaju ka svojoj nesreći.“

MISIRKA ALI-PAŠINA

Zločin je ubiti jednog čoveka, zločin je nesumnjivi ubiti i dvojicu ili petoricu ljudi, ali ubiti hiljade, desetine i stotine hiljada, to nije zločin, to je – patriotizam!

bećaj mi – kazala je odlučno i molećivo – da ćemo se naći za deset godina. Tačno na današnji dan, na ovoj klupi, u deset sati uveče. Da vidimo hoće li ostati u nama išta od mirisa lipa u Studentskom gradu…
Opet je zaćutala i nekako se nestvarno iskrivila i iskosila u lokvi pred našim nogama. Sa neke studentske terase neko ispali ciničnu parolu:
– Zbog nedostatka interesovanja, otkazujemo sutrašnji dan.
Stisnuh joj ruku i prošaputah:
– Važi, dogovoreno, za deset godina, na istom mestu, pod istom lipom, u Studentskom gradu.
***
Na dogovoreno mesto, u dogovoreno vreme, novinar je došao. Advokatica nije došla.

Ne bi za nas bilo ni ove šezdeset i osme – smeje se Ana. – Ne bih te nikada videla sa zavojem preko temena, ne bih znala kako držiš govore i kako recituješ, ne bih naučila da pišem parole po studentskoj menzi i fakultetskim zidovima, ne bih osetila lepotu prkosa i uzdignute glave… prošla bi mi mladost i ništa mi se ne bi desilo… Zato sam ti i rekla da i ne slutiš koliko smo, samo u jednom danu, odrasli i sazreli.

Otvore čoveku lobanju, sprže moždane centre pamćenja, logičkog razmišljanja i moralnih čula, pa u praznu posudu, u lobanju bez mozga, sipaju svoje laži i otrove

Pobunu u njegovom mozgu i neoštećenom pamćenju naročito je podstakla opšta zavera u Srbiji protiv pamćenja. Zavera svih. Održavani su izbori, menjali se predsednici, premijeri, ministri, poslanici, generali, akademici, dobitnici književnih nagrada, urednici medija. Samo se nije menjala zavera protiv pamćenja naroda i dresura naroda da zaboravi sve sem zločina drugih nad Srbima i, naročito, da ne zaboravi NATO bombardovanje, kao kapu svih zločina.

ratu je, generale, laž najubojitija istina.