Stope u pesku

Nemoguće se možda i ne može postići. Ali za nemogućim se može, ponekad i mora žudeti.

Poslednji put opet smo sami, kod mene u Beogradu. U mojoj ćeliji, mome azilu. Uvek slučajno, uvek na nekom raskršću, uvek u nekom prolazu i uvek s osećanjem da je to naš poslednji susret. Noć je. Naše je vreme, obojica smo bića mraka. I puna je mesečina u koju se nadam. Jer Mesec je moj. U toj tmini, pod ledenim Mesecom, otkriva mi najednom da je Sunce njegovo. Da je ispod tamnog pokrova njegove duše – svetlost radosti za kojom sam čeznuo. Razgovaramo od osam uveče do osam ujutru. Ne govorimo o knjigama. One su nam i dosadne i odvratne. I iznad svega – nedovoljne. Ispovedamo „živote koji bole“. Ali kad smo o njima, te poslednje od prvih budućih noći, govorili, nisu najednom tako nepodnošljivo boleli. Ti tako bolni, tako strašni životi. Na kraju, u bunilu buđenja, pa i stida koju svaka ispovest podrazumeva, jedan od nas je rekao: „Možda ne boli život. Možda boli saznanje da se ne vodi na pravi način.“ Drugi je rekao: „A možda je baš to – život.“

Vreme čuda je vreme u kome se događaji ne drže ljudske logike, nego uzimaju slobodu da se zbivaju po nekoj svojoj tajanstvenoj, neobjašnjivoj. Zato je to vreme haosa. U njemu ništa unapred ne znamo, ništa ne možemo predvideti, ni u šta se pouzdati, ničemu poverovati. Sve je neizvesno sem osećanja da smo nesrećni jer smo u rukama neznanih sila koje se igraju sudbinom nas kao ljudi i građana i sudbinom našeg naroda.

Lični je moral osnova svake opšte politike. Budimo ljudi, građani i Srbi, ali nikad nijednu od tih osobina, urođenih ili stečenih, ne žrtvujmo drugoj. Ko počne sa žrtvovanjem svojih vrlina – završava sa žrtvovanjem tuđih života.

Glupost i ludost, nažalost, imaju neverovatnu sposobnost regeneracije. Kad god za neku pronađemo lek, oživi ona u drugoj mutaciji.

Posthumni psihijatrijski pregledi, u najboljem slučaju, na samu granicu uma, redovnije daleko van njega, stavljaju gotovo sve izuzetne istorijske ličnosti, čak i one praistorijske kao što je Job. Visoko na ludačkim listama kotiraju se pacijenti od Hrista do Hitlera, od Leonarda do Dostojevskog,
58
od prvog do poslednjeg kršioca važeće socijalne, etičke ili političke norme.

Krilatica veka je:

Hleba, igara i dijaloga!

a njegovo osnovno načelo:

Neka svet propadne, samo da se razgovori nastave!

Ova će tiranija nesposobnih i bezumnih ljudi nestati kao i sve što su nestale. Srbija će povratiti svoju čast koju su joj oni uprljali i vratiti nadu koju su joj oni oduzeli.

Nekada smo učili i sve doskora mislili da je ta Jugoslavija izraz solidarne želje udruženih naroda i pobedničke Evrope. Ovih dana doznajemo, čini se prilično ravnodušno, da smo drsko bili obmanuti. Jugoslaviju apsolutno niko nije hteo, pa se, budući da je, uprkos tome, ipak stvorena, može smatrati – pravim čudom. Što ona, ako ćemo po duši – i jeste. Pravo pravcato istorijsko čudo, a tek potom, možda, i sve ostalo. Čudo koje ćemo ovim kratkim i malo morbidnim ogledom pokušati, neupućenima, da objasnimo.

Doznajemo da nju nisu hteli Srbi, pobednici u Prvom svetskom ratu, jer su, umesto nje, hteli Veliku Srbiju. Nju nisu hteli ni Hrvati, poraženi u tom ratu, jer su hteli svoju Nezavisnu Državu Hrvatsku. Nisu je hteli ni Slovenci, jer nisu znali šta hoće. Nju nisu hteli Crnogorci, jer su s njom izgubili državu. Nisu je hteli Makedonci, jer je njome nisu stekli. Niti Muslimani, jer onda nisu ni postojali. Nju nisu hteli ni Saveznici, naročito Englezi, koji su hteli da sačuvaju Austrougarsku. A da je Austrougari nisu hteli i da samo zbog njenog stvaranja rat nisu izgubili, dosta je jasno. Nisu je hteli Rusi, jer su držali da im novi drugoverni narodi u Jugoslaviji neće biti verni kao stari jednoverni Srbi u Srbiji. Nisu je, naravno, hteli ni naši susedi, jer je svako od njih hteo po jedan njen deo. Katolička je crkva neće hteti zbog dominacije većinskog pravoslavnog stanovništva, Pravoslavna zbog manjinskog katoličkog, a Islamska što kao faktor političke želje nije ni postojala. Kasnije je neće hteti Kominterna, jer je prezala od jakih državnih celina, otpornih na revolucionarne alarme, a zato što zbog reakcionarnog držanja u doba Mađarske bune od 1848. nismo bili u volji Očeva Utemeljivača naučnog socijalizma.

Pa ko je nju, osim Boga, hteo?

Verovatno jedino Amerikanci, i to samo zato što nisu tačno znali gde će biti, pa su se nadali da ih to ni na šta neće obavezivati, da povesni idealisti mogu biti – zabadava. I u pravu su bili sve dok na vlast u Jugoslaviji nisu došli komunisti, koji su držali da je prirodno od antikomunista biti izdržavan, pa su im taj vilsonovski idealizam naknadno obilno naplatili.

Pa ipak, Jugoslavija koju niko nije hteo, stvorena je kao da su svi za njom čeznuli i jedva je čekali. Od te činjenice ćemo poći, ne pokušavajući da je objasnimo, jer kad je ne mogu objasniti oni što je hteli nisu, a ipak su je napravili, kako ćemo mi koji je takođe nećemo, ali moramo da je hoćemo, jer u njoj živimo i živećemo sve dok ne budemo našli nešto bolje.

Sve dok je njen hronični predsednik Josip Broz bio živ, Jugoslavija se nekako održavala, unutra, uz pomoć jednopartijske diktature, vojske i policije – spolja, ekvilibrirajući, poput plesača na žici, između Istoka i Zapada, srcem naginjući prvom, umom drugome, između Severa, želeći da bude bogata, i Juga, želeći da među sirotinjom bude popularna. Uspela je da ostane i bez srca, i bez uma, ali sirota i do guše zadužena.

Upamtite, to što oni dele – vaše je mišljenje! Oni vas potkradaju, eksploatišu, identitet vam rasturaju! Oni vam oduzimaju vaše jedino dobro – vaše nezavisno mišljenje! Zato se nikada nemojte složiti sa onima koji se sa vama slažu. Smesta promenite stav, i gledajte da pritom zauzmete neki sasvim suprotan. Tako ćete sačuvati nezavisnost duha. Sve ostalo je opsena.