Dnevnik čuda Dude Alapače

Po cele dane ćemo sedeti kod kuće, listati stare albume, prisećati se nekih dobrih starih vremena, čekati da neko pokuca na vrata, progovori s nama koju. Sedećemo i pitaćemo se da li smo počele da starimo onog trenutka kada smo prestale da se igramo, ili smo prestale da se igramo kada smo počele da starimo. Odjednom će nam nedostajati sva ona jurnjava i probe posle škole, i likovna i muzička sekcija, i folklori i rođendani, i prebacivaćemo sebi štošta, a najviše to što nismo imale više vremena za njih.

Tokom godina sam naučila da je vrsta soka bitan pokazatelj istorije bolesti. Ako idemo samo s kafom i šećerom, očigledno nije ništa i bolesnik će „preteći“. Ako baba kaže da kupim bistri sok od jabuke – biće da se radi samo o lakšoj prehladi. Ako je gusti, pa još i od jagode – stvar je hronična i vrlo ozbiljna, a ako mi kaže da kupim borovnicu – onda znam da je đavo odneo šalu i da leka nema. Ananas, kivi, mango i te stvari ne nosimo nikome jer baba ne veruje u egzotiku

Sreća… ne želimo li je svi? Nije li to svrha svega što smo bili, što jesmo, što želimo da budemo? Ali nešto razmišljam – ne poznajem mnogo srećnih ljudi. Svi se nešto žale, prenemažu… Valjda ne umemo da je prepoznamo. Prolazi pokraj nas, a mi je guramo od sebe kao kakvog dripca, ružnu staricu, odbacujemo je, čekamo valjda samo velike zgoditke, premije

Tačno je, trebalo bi da pročitam više knjiga, i da imam veći stan, i više ušteđevine, i još neko dete, možda. Trebalo bi da počnem da radim na sebi. Da provodim više vremena s roditeljima, jer jednog dana ih neće biti i meni će biti žao što sam nedeljom isključivala telefon. Da prestanem da se bavim lošim stvarima, trošim vreme na loše ljude. Da se ne nerviram. Da ne pokušavam da ugodim baš svima. Da ne mislim kako sam prestara za neke stvari. Da jednom i ja rizikujem. Bilo kad, bilo šta. Samo da ovaj život ne liči na dosadni raspored časova. Da prestanem da mislim šta će ko da kaže. Uvek će biti onih koji će da „kažu“. Ili ne kažu. Da pobegnem od rutine. Prodavačica, kad me vidi u pet po podne, već sama trpa hleb, mleko i pavlaku u kesu. Ne moram ništa da joj kažem. Teško meni, postala sam tako obična

Kada si poslednji put pomislila kako je dobro što si zdrava? Kako je dobro što imaš posao, ruke, noge. Što ne živiš u šatoru ni na minus pedeset. Što je mir, hello, ponavljam – mir, tu gde živiš. Što odvrneš slavinu i voda poteče. Pritisneš dugme i sijalica svetli. Muzika svira. Rerna peče. Imaš struje, heeej. I ne moraš da čuvaš stoku ili oreš da bi se prehranila. Pogledaj se. Pogledaj oko sebe. Tvoj život je na dugme. Na dvadeset, trideset dugmića. To čak više nije ni dugme, oprosti, sve je na „tač“. I sve je tu, nadohvat ruke, i ti prva sve uzimaš zdravo za gotovo, a onda se pitaš zbog čega tvoje rođeno dete gura sve one lutke pod krevet. Zahvali na onome što imaš. Prestani da misliš na ono čega nema. I bićeš okej. To ti je čitava mudrost. I ne filozofiraj previše. Ako misliš da budeš srećna, moraš da spustiš loptu.

Dragi bože, fala ti kô bratu što si izmislio toplu vodu. Al’ što izmisli i da je ima stalno, i danju i noću? Zašto nemam, kao sav normalan svet, bojler, pa da, kad nestane tople vode, Mrvica jedared izađe iz kupatila? Ovako, nema je po dva sata, možemo svi da popadamo u nesvest ispred vrata, ona peva li peva u onoj kadi i samo doliva…

U ovom društvu starenje je IN jedino ako se rodiš kao vino ili sir, ili te iskopaju u Viminacijumu.

Na kraju krajeva, i „voleti“ je glagol. Menja se kroz vreme. I ne gubi vreme na to da nedostupnog učiniš dostupnim, a nevoljenog voljenim.

Upamti i to, dete moje, muškarac će se ponašati prema tebi onako kako mu ti dozvoliš.

Brinem, tačno je. A brige su molitve za ono što ne želiš da se desi.

Jeli smo malo a zdravo, znalo se kad se seda za astal. Radili smo kad se moralo, niko nije pazio na liniju i nije nas bilo ni bolesnih ni debelih. Vi danas, deco moja, imate i da pojedete i da popijete i sve to lepo i slatko, a zdravlja niotkuda. Natovite se tim grickalicama, pa onda đa kod lekara za ovo, đa za ono, a kile nikako skinuti.“