Ljudi koji sede u tami

Samo u zagrljaju čovek se može osećati dobro.

Uvek bi je s velikom čežnjom primio k sebi, u jedan deo svog sveta, ali nikad se ne bi davao potpuno. Uvukao bi je u svoje duboke plave oči, zaveo bi je osmehom i rečima, učinio bi da se oseća jedinom na svetu, a onda bi je, a da ne oseti taj trenutak, ostavio samu. Deo njega lutao je nezadrživo ka nekoj mističnoj daljini. Glasno se smejao kad bi počela da mu priča o njegovoj podeljenosti: „Je l’ istina? Reci mi. Nemoj uvek da se smeješ.” „Ne smejem se. Ne smejem se zapravo. Čudno mi je kako me vidiš.”

Kolevka ljubavi i dalje se ljulja, a osećanja se nose dalje niz prugu života. Samo u zagrljaju čovek se može osećati dobro.

Glupo je ponoviti istu grešku. I zato samo idi. Ne mogu reći glasno. Ne mogu! Jer kad bih je izgovorio, tu reč, ona bi se okrenula naopako. Ne mogu, jer znam da su sebični oni koji kažu „ostani”...

onda kad smo spremni da ugodne i neugodne činjenice i sećanja stavimo u istu ravan, otkrije nam se suština.

Reći ću vam samo jedno: da je život iskušenje i da nijedan čovek ne treba da bude sam

Svet je mesto na kojem možeš naći prijatelja. Gde su se moji pogubili?

Ono što duša kroz proces svog buđenja može da prosledi u krvotok. može u potpunosti da promeni poredak. Može da obezvredi i obriše prošlost. Može da pokaže da je čovek čudesna mašina koju pokreću osećanja. Može da učini da čovek živ umre, a da se novo rođenje ne dogodi odmah, ni da izgleda blizu, niti moguće...

Čovek obmanjuje sebe planovima.

Samo u zagrljaju čovek se može osećati dobro