Olujni bedem

„Ko ljudima prečesto okreće leđa, uglavnom završava s nožem u njima.“

Ja samo branim ovo malo vode i zemlje što mi pripada. Manje ne mogu, a za više ne znam. Snagu mi daje nada da će mi taj isti Bog, jednoga dana, kada ovaj svet ne bude ništa do prašina rasuta među zvezdama, pružiti ruke i oprostiti mi…“
„Oproštaj je za slabiće, kraljice… Dođi k nama, pridruži nam se i spoznaj svu snagu greha.“

Ljudi su bili ono što je Miloša Obilića oteralo sa kruševačkog dvora.
Ne samo jedan. Svi.
Znao je uz to: da bi jedna zajednica mogla da živi, da bi napredovala, bila u milosti Boga i ljudi podjednako, mora sebe da ustroji po pravilima lažne skromnosti, lažne vere i iskrenog licemerja. Tako su, uostalom, bile skrojene i države. Od ljudi koji pronađu načina da žive zajedno tako što će pomiriti ne samo svoja htenja i svoje taštine već tako što će se potruditi da svi zajedno nađu meru i mesto u tome izmaštanom prostoru koji tvori privid smislenog postojanja. A ta pomirenost moguća je jedino ako se živi u laži.
On nije mogao tako da živi, i zato

Ko ljudima prečesto okreće leđa, uglavnom završava s nožem u njima.“

U vrelini dana.

U vrelini noći.

Kada slutnja dozreva, kada se telo budi…

U damarima.

Kada možeš osetiti…

U vrelini pokreta.

U vrelini trenutka.

Drhtaj.

Drhtaj.

Drhtaj.

Ne, ja nisam onaj koji misliš da jesam. Ja sam neznanac, putnik i bezbožnik.

Ne klanjam se krstu ni srpu mesečevom, nisam ni kaurin, ni Jevrejin, ni Agaren.

Ni istok ni zapad, ni zemlja ni more, nisam iskovan u vatri niti sačinjen od pene, nisam sazdan od rose, ni od praha. Nisam u rodu ni sa ljudima ni sa anđelima, ne boravim ni u ovom ni u onom svetu, ni u raju ni u paklu, nisam pao ni iz edena ni iz rizvana, niti od Adamove loze poreklo vučem. Živim u mestu nasred pustinje, u predelu bez sledova senki.

Ako postoji vernik, nevernik i pustinjak – to sam ja.

Ja sam pesak što curi ti između prstiju, vinski talog i vinotoča, zemlja i vazduh, voda i vatra, telo i duša.

Znanje i učenje, dobro i zlo, istina i laž, pobožnost i vera – to sam ja.

Oganj pakla s plamenim jezicima, da, raj, eden i hurija – to sam ja.

Ova zemlja i nebesa sa svima koje hrane, anđelima, melecima, džinima i ljudima…

To sam ja.

Stojim ispod drveta sveta, očiju gladnih, hvatam u padu svaki list i čitam ime s njega.

Dok sunce izlazi sa zapada.

Sve gori, sve nestaje, i sve se ponovo rađa

Prešao sam koliko mi je odredio

Onaj čijom se veličanstvenom voljom svet okreće,

izbijaju potopi i izlivaju se reke,

zvezde idu svojim tokom,

a smrt i život pokoravaju njegovom migu

i lete do na kraj zemlje.

Kao poslanici radosti i tuge.

I na tome putu nisam žalio ni za čim.

Pustio sam da postanem nepostojeći.

Jer Ne-Biće me zove pesmom hurija.

I ja pružam ruke ka noćnom nebu.

Da u šake sakupim pregršt zvezda

neće zablistati pod teškim pepeljastim oblacima.

Ostaće samo da, kao u kavezu, stešnjena među zidinama od crnoga kamena – čami nada. Dok i ona ne bude ubijena.

Šta činiti s ovim ljudima?

Da li im reći da se od njih više ništa ne očekuje sem da pobegnu ili umru? Ili im dopustiti to malo nade i to malo očaja kao što se teško obolelom daje poslednje pričešće?

Toplica se prekrsti i krenu ka izlazu iz crkve.

Hrelja i momci za njim.

„Dosta smo se molili“, reče tvrdo.

Zatim uze štit u levu, a sekiru u desnu ruku.

„Vreme je da se ubija.“

Kako je samo varljivo to lice nade i očajanja. I kako je samo nepouzdana i tužna ta krnja vera gomile. Ko će pamtiti čitav ovaj zanos kroz molitvu onoga trena kad sve ovo – i zemlja i kamen, i voda i nebo – budu vatrom izbrisani? Kada krene duga povorka s očima u kojima gasne svetlo, prateći smrt kao gospu u zlatnoj odori.

Neće biti nebeskih ratnika da stanu pred kruništa na bedemima, i gledaju kako rastu opsadne kule. Njihovo oružje

zaverenicima što stežu gajtane i handžare, otrovom sipanim u vino, pustinjskih demona…

Taj strah nije ništa pred strahom koji je osetio kada je shvatio ko sam u stvari.

A tada više nije bilo nade.

Tada je bio spreman da svoga boga trampi za nekog nižeg