Kuća u Rivertonu

; o tome kako se tkanje vremena menja i kako se sve više osećam kao kod kuće u prošlosti, a kao posetilac u ovom čudnom i izbledelom iskustvu koje usaglašeno nazivamo sadašnjošću.

Dete ti uzme deo srca da ga upotrebljava i zloupotrebljava kako mu se prohte, a sa unučetom je drugačije. Nema obaveza, krivice i odgovornosti koje opterećuju majčinski odnos. Njih je slobodno voleti.

Troje. Omiljeni broj kako u umetnosti tako i u nauci: tri osnovne boje, tačke potrebne za lociranje predmeta u prostoru, note koje čine muzički akord. Tri temena trougla, prve geometrijske slike. Nepobitna činjenica: dve prave linije ne mogu da obuhvate i zatvore prostor

Ništa su. Obične misli što lepšaju u uspomenama onih koji su ih nekada poznavali.

Bolje je izgubiti sebe u akciji nego venuti u očajanju.

Ali sreća… Sreća raste uz tvoje sopstveno ognjište“, kazala je. „Ne može se ubrati u vrtu stranaca.“

Onoga kako je tiho ali uporno označavao prolaženje vremena: strpljiv, siguran, hladan – kao da je nekako znao, čak i tada, da vreme nije prijatelj onima koji su živeli u toj kući.

Iznenadila sam samu sebe. Dok su mi sećanja na skorije vreme bila sva u rupama, kao da su ih izjeli moljci, daleka prošlost mi je bila oštra i jasna.

Obične misli što lepšaju u uspomenama onih koji su ih nekada poznavali.

Nisam toliko romantična da bih zamišljala kako priča želi da bude ispričana. Ali sam dovoljno iskrena da priznam da ja želim da je ispričam.