Biti smrtan

Kad god udari bolest ili povreda i slomi vam se telo ili duh, vitalna pitanja ostaju ista: kako razumete situaciju i njene potencijalne ishode? Koji su vaši strahovi i kakve su vaše nade? Na kakve kompromise ste spremni i na kakve niste spremni? I kakav smer postupanja najbolje služi ovakvom shvatanju?

Medicinska nauka nam je dala neverovatnu snagu da pomeramo te granice, a potencijalna moć te sile bila je središnji razlog da postanem lekar. Međutim, stalno sam viđao štetu koju mi u medicini nanosimo kada odbijamo da priznamo da je takva moć konačna i da će uvek biti konačna.

ne biste smeli da izjavite: „Žao mi je što je tako ispalo“, na primer. To može da zvuči kao da se distancirate. Trebalo bi da kažete: „Želim da stvari stoje drugačije.“ Ne pitate: „Šta biste želeli kad budete umirali?“ Pitate: „Ako ponestane vremena, šta vam je najvažnije?“

Zamišljamo da možemo da čekamo sve dok nam lekari ne saopšte da nema više ničega što mogu da urade. Međutim, retko nema ničeg više što lekari ne mogu da urade. Mogu da daju toksične lekove nepoznate efikasnosti, operišu i pokušaju da uklone deo tumora, stave cevčicu za hranjenje ako neka osoba ne može da jede: uvek postoji nešto. Mi želimo te izbore.

To je sama srž bivanja čovekom.

Sa kakvim god ograničenjima i agonijama da se suočavamo, želimo da sačuvamo autonomiju – slobodu – da budemo autori sopstvenih života.

Količina slobode koju imate u svom životu nije mera vrednosti vašeg života. Baš kao što je bezbednost prazan životni cilj, koji čak sam sebe pobija, u krajnjoj liniji isto važi i za autonomiju.

Svi su verovali da ne morate da žrtvujete svoju autonomiju samo zbog toga što vam je u životu potrebna pomoć.

Medicinski profesionalci se koncentrišu na opravku zdravlja, a ne na potporu duši.

Kako naše vreme odmiče, svi tražimo utehu u jednostavnim zadovoljstvima – druženju, svakodnevnim rutinama, ukusu dobre hrane, toploti sunca na licu. Postajemo manje zainteresovani za nagrade, dostignuća i akumulacije, a više za nagrade prostog postojanja. Ipak, iako smo možda manje ambiciozni, postajemo zabrinutiji za svoju zaostavštinu.