Kontraendorfin

sve što sam u životu ikada mislio u stvari nisam mislio nego ili uopšte nisam mislio ili sam pogrešno mislio ili sam – najčešći slučaj – mislio sasvim suprotno od onoga što sam mislio da mislim ili sam se samo pretvarao da mislim.

Stojkoviću, ima jedna, sama po sebi strašna, misao u kojoj bi se možda moglo naći i utehe za sve i rešenja svega. A to je: možda se ono od čega strepimo i što sa strahom, stegnutog grla, očekujemo kao najteži udarac i svoj konačni poraz – već odavno desilo, a mi to i ne znamo i sad bez osnova patimo, tako mi je od reči do reči rekao Andrić, reče Stojković, potom je izvadio penkalo i notes i munjevito zapisao ono što je rekao, sigurno si kasnije na to nailazio u Znakovima pored puta.

Eto, to je Andrić. Reši nerešiv problem, nikako da se reši sebe, nikad u stvari ne pokuša, uvek se zajebe u računu, naravno uvek u svoju korist.

Pisac koga narod razume je propao čovek, da ne kažem baš propalica, mada ni to ne bi bila prejaka reč

Kako uopšte – zapita se Stojković – nanišaniti i pogoditi osobu koja je uvek izvan dometa i koja neprestano nešto mašeći uvek pogađa strogi centar svake unosne mete

eograd – i za Stojkovićevog života odvratnu selendru epskih razmera – načisto urniše i pretvori u prigradsko naselje Sodome, u ruglo sveta i urbanistički biohazard

parazitskog života na lešu takozovane šire društvene zajednice.

ma koliko apstraktan bio, bolji je od svake smrti, ma koliko ona stvarna i herojska bila.

Velikog slavskog maratona uporedivog samo sa relijem Pariz–Dakar, koji je startovao na Svetog Jovana, a na cilj stizao na Svetog Nikolu i koji je odnosio više žrtava u ljudstvu i materijalu nego reli Pariz–Dakar.

levičarske, međutim, snove treba grubo razbijati, nipošto ih ne treba ispunjavati, svaki se levičarski san ubrzo pretvori u noćnu moru.

Nejebica je primarni casus belli većine ratova na prostorima bivše Jugoslavije na kojima – osim u obećanjima, na rečima, na dođem ti, u hvalisavim zapisima po kafanskim nužnicima, i sličnim mestima – gotovo da i nema seksualnih odnosa vrednih pomena, a ako se neki snošaj i dogodi, to po pravilu bude silovanje, ili ti ga slučajni ljubavnik, pritajeni peder, surdukne u dupe. Od svoje četrnaeste godine do preseljenja iz Alekse Šantića u Sombor, potom i u Somboru, bila sam silovana najmanje trideset pet puta, od toga trećina analno. Nisu mi ta silovanja ostala u lošoj uspomeni – bilo je tu nekog thrilla, neka su me dovodila i do ivice orgazma, ne dalje – za razliku od trista pedesetak dobrovoljnih snošaja, zapravo uzajamnih mrcvarenja polnih organa koja sam pretrpela u istom periodu. Šteta što uz postojeća dva ne postoji bar još jedan pol, bilo bi više izbora. Nije čudo što smo zbog hronične nejebice listom bipolarno poremećeni. Zaustih da kažem da je Kangilem još sedamdesetih godina najavio pojavu nekolikih novih polova, da se na tome ubrzano radi, ali kao neko kome su zbog deklasiranosti i postojeća dva previše, oćutah. I dobro učinih. Ne vavedi je vo iskušenije, pomislih.