Omerpaša Latas

s vremenom je nestalo i tih pitanja i odgovora. Nikad nije ni pomišljao da je to bila živa devojka sa svojim osmejkom, na nekoj istinskoj česmi u nekom stvarnom selu, koju bi mogao i potražiti i zaprositi možda

Putem je izgledao miran i pribran. Dobro je stigao u Novu Varoš, svršio posao i vratio se posle nedelju dana u Sarajevo. Isprva se ono kratko i bezazleno viđenje nasmejane devojke na česmi javljalo u njemu samo kao sećanje s puta, kratko i povremeno. Ali kako su dani prolazili, viđeno lice i njegov osmejak, umesto da blede, sve su se više ustaljivali u mladiću. Da nije sanjao? Ne, nije. San se zaboravlja, potisnut javom ili novim snom, a on više i ne može da to lice ne vidi. Tako se često pitao i tako je sam sebi odgovarao. A s vremenom je nestalo i tih pitanja i odgovora. Nikad nije ni pomišljao da je to bila živa devojka sa svojim osmejkom, na nekoj istinskoj česmi u nekom stvarnom selu, koju bi mogao i potražiti i zaprositi možda.

Malena i krhka stvar, koja sama po sebi ne može ništa, ali je simbol carske vlasti i državne sile koja diže i obara zemlje i narode, od koje, u krajnjoj liniji, zavisi sve što čoveku u životu treba: hrana, odelo, oružje, mir, sloboda i zadovoljstvo