Šetnja za pamćenje

Kako sam naučio, život nikada nije pravičan. Ako u školama ičemu uče đake, onda treba da ih uče tome.

Sklapam oči i godine počinju da se nižu obrnutim redom, polako kuckaju unatraške, poput kazaljki sata koje su se pokrenule u pogrešnom smeru.

K tebi, Gospode, vičem; grade moj, nemoj mi ćutati, da ne bih, ako zaćutiš, bio kao oni koji odlaze u grob.

Čuj molitveni glas moj, kad vapim k Tebi, kad dižem ruke svoje k svetoj crkvi Tvojoj.

„Dakle“, ozbiljno sam rekao, „znaš da je to ljubav kad jedino želiš da provodiš vreme sa tom drugom osobom i u neku ruku znaš da i ta druga osoba oseća to isto.“

Često je oživim u mislima, vratim je u postojanje, i svestan sam da tada uvek osetim čudan spoj tuge i radosti. Ima trenutaka kad zažalim što ne mogu obrnuti sat unatrag i ukloniti svu tugu, ali čini mi se – kad bih to uradio, i radost bi nestala.

Ona se ne može sažeti u dve-tri rečenice; ne može se spakovati u nešto uredno i prosto što bi ljudi odmah razumeli.

Sećam se da sam pomislio kako je to najteža šetnja koju je iko ikada morao da savlada.
U svakom pogledu, šetnja za pamćenje.

Kako sam naučio, život nikada nije pravičan. Ako u školama ičemu uče đake, onda treba da ih uče tome.

Ima trenutaka kad zažalim što ne mogu obrnuti sat unatrag i ukloniti svu tugu, ali čini mi se – kad bih to uradio, i radost bi nestala. Zato dočekujem uspomene onako kako dolaze, sve ih prihvatam, dopuštam im da me povedu kad god je moguće. A to se dešava češće nego što priznajem.

Ljubav dugo trpi, milokrvna je; ljubav ne zavidi; ljubav se ne veliča, ne nadima se, ne čini šta ne valja, ne traži svoje, ne srdi se, ne misli o zlu, ne raduje se nepravdi, a raduje se istini, sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi