Rudnik

Bolje je da pričaš. Misli su opasnije.“

Čovek je najprilagodljivija životinja.“

Odluke donete u afektu često su jedine prave. Rađaju ih signali čistog srca, emocije neopterećene trezvenošću koja čoveka gura u kandže trpljenja i stida. Osećaj odbojnosti, gnušanje spram stiska ruke ili zagrljaja, nikad se ne javi slučajno. Sva naša uveravanja da je potrebno promisliti, prespavati i preispitati srcem donetu odluku samo su manja ili veća odustajanja od istine, prouzrokovana strahom.

Nije sramota biti lud ako su ovi koji su stvorili ovakav svet mudraci!

Odlasci počnu mnogo pre nego što njih postanemo svesni. Onda kada još sve deluje OK.

Trenutak apsolutne slobode… Ni tamo ni ovde. Nigde.

Osećaj odbojnosti, gnušanje spram stiska ruke ili zagrljaja, nikad se ne javi slučajno.

Ako je do svakog odredišta uvek najpre potrebno preći polovinu puta, a pre te polovine njenu polovinu, kako je moguće da ikada igde stignemo?“

Znate li kako sam uspela to da prevaziđem i da krenem dalje?“

Slegnuo sam ramenima.

„Tuzi sam dala vreme. Vreme koje joj je pripadalo…

„Zastani ponekad i zapamti trenutak.“ Tu, na bojnom polju, među kuršumima u dimu i vatri, setio sam se Zorkinih reči. „Nema previše momenata vrednih sećanja, ali kada naiđu, budi sposoban da ih prepoznaš. To su trenuci vredni rađanja.“