Pacijent

„Ludilo je kao sila teže… sve što je

potrebno jeste mali podsticaj.“

Džonatan Nolan,

Tamni vitez

– Ljudsko biće ostvaruje svoj puni potencijal onda kad može da potpuno i istog trena zadovolji svoje potrebe bez tračka oklevanja

daj muškarcu pištolj i opljačkaće banku, daj mu banku i opljačkaće ceo svet.

Kad uđete u operacionu salu gde je upravo izvršena kraniotomija, osetite naročit miris. Pored sredstva za dezinfekciju, hemijskih proizvoda, vlastitog znoja. To je miris isečene kosti i krvi. Kad ga osetite, onda znate da je jedan pacijentov deo ušao u vas i da je sad vaš sastavni deo. Ta spona će vas spajati zauvek. Može zvučati morbidno i jezivo, i zbog toga mi hirurzi obično ne govorimo o tome. Ali zato nije manje stvarno.

.

Jer gotovo uvek je bolno kad čovek postupa ispravno.

Naš mozak je iznenađujuća mašina. Obrađuje jedanaest miliona bitova informacija u sekundi, od toga pedeset na svesnom nivou

Opstaju samo laži koje je lako progutati.

Sve u svemu, to je logično. Niko ne želi istinu, ona je obično teška i neprijatna. Ljudi prihvataju najbesmislenije izmišljotine kao istinite prosto-naprosto zato što su lepo upakovane. Suncokreti se ne okreću ka suncu, Kineski zid se ne vidi iz svemira, niti koristimo samo deset procenata našeg mozga

Znate li u čemu je razlika između Boga i neurohirurga? U tome što Bog zna da nije neurohirurg

Svi mi hirurzi smo alfa jedinke. I muškarci i žene u ovoj struci se bore da budu dominantni mužjak, najbolji od svih. Sve vreme merimo koliki nam je, a to uključuje i ono što imamo na sebi u operacionoj sali. Verovali ili ne, proizvode se veoma skupe uniforme i posebno osmišljene kape najekstravagantnijih boja koje možete zamisliti.

To je naš način da se razlikujemo od specijalizanata, od bolničara, od stalno zaposlenih lekara i od svih primeraka koji žive ispod nas u piramidi ishrane. Mi smo na vrhu, i svojski se trudimo da to svima bude jasno

Jesam li i ja takav?

To je dobro pitanje. Odgovor nije jednostavan. Nisam čudovište, ljudsko sam biće, isto kao i vi. Ipak, previše gledam kako zlo igrom slučaja pogađa dobre ljude, pa kad se dogodi nekome sa razlogom, prebacujem krivicu na njega. To je primarni instinkt samoodržanja ljudskog mozga. Radim sa onim sa čim mogu, pokušavajući da ne doživljavam slučajeve lično. Moralni čistunci i politički korektni ljudi reći će da je to nehumano, ali verujte mi, na taj način ćemo pružiti najbolju moguću lekarsku pomoć.