Orkanski visovi

Nije se trn savijao oko cveta, već se cvet savijao oko trna.

Svaki čovek mora misliti na sebe u krajnjoj liniji; blagi i velikodušni samo su pravednije sebični od oholih.

Opraštam ti ono što si mi učinila. Volim svog ubicu – ali kako da volim tvog?’

Moje velike nesreće na ovom svetu su i Hitklifove nesreće, a svaku sam osećala od početka; on je moja velika misao u životu. Kad bi sve ostalo nestalo a on ostao, ja bih i dalje postojala, a kad bi on bio uništen a svi drugi ostali, svet bi mi postao sasvim tuđ, činilo bi mi se da nisam deo njega.

Zašto si izdala svoje srce, Keti? Nemam ni reči utehe. Zaslužuješ ovo. Sama si se ubila. Da, ljubi me i plači, mami mi poljupce i suze: oni će te sažeći – prokleti. Volela si me – kakvo si onda pravo imala da me ostaviš? Kakvo pravo – odgovori mi – zbog jadne naklonosti koju si osetila prema Lintonu? Zato što nas ni beda, ni poniženje, ni smrt, niti išta što bi Bog ili Satana mogli sručiti na nas ne bi moglo razdvojiti, ti si to učinila od svoje volje. Nisam ti ja slomio srce – ti si ga slomila, i lomeći ga slomila si i moje. Utoliko gore po mene što sam jak. Želim li da živim? Kakav će to život biti kad ti… oh, bože! Da li bi ti volela da živiš kad ti je duša u grobu?’

’Ne želim ti veće muke od mojih, Hitklife. Jedino želim da se nikad ne razdvajamo; a ako bi ti neka moja reč zadavala bol kasnije, pomisli da i ja pod zemljom osećam istu tugu, i, meni za ljubav, oprosti mi! Hodi ovamo i klekni opet! Nikad mi u životu nisi naneo zla. Teže će ti biti da se sećaš svog gneva nego mojih oštrih reči! Zar nećeš da opet priđeš ovamo? Hodi!’

Vidiš li, Neli, neće da popusti ni trenutak da bi me spasao groba. Eto kako sam voljena! Neka, ne mari. To nije moj Hitklif. Ja ću ipak svog voleti i odneti ga sa sobom: on je u mojoj duši. A ono što me najviše muči jeste ovaj oronuli zatvor’, dodade zamišljeno. ’Dosadilo mi je što sam zatvorena u njemu. Čeznem da pobegnem u onaj veličanstveni svet i da ostanem tamo zauvek; da ga ne gledam nejasno kroz suze i čeznem za njim bolna srca, već da budem zaista s njim i u njemu.

Svaki čovek mora misliti na sebe u krajnjoj liniji; blagi i velikodušni samo su pravednije sebični od oholih.

on je moja velika misao u životu. Kad bi sve ostalo nestalo a on ostao, ja bih i dalje postojala, a kad bi on bio uništen a svi drugi ostali, svet bi mi postao sasvim tuđ, činilo bi mi se da nisam deo njega. Moja ljubav prema Lintonu je kao lišće u šumi – vreme će je izmeniti, svesna sam toga, kao što zima menja drveće. Moja ljubav prema Hitklifu liči na večite stene ispod površine; izvor malo vidljive radosti, ali neophodne. I ja sam Hitklif. Uvek, uvek mislim na njega, ne kao na neko zadovoljstvo jer ni ja nisam uvek zadovoljstvo sama sebi, već kao na svoje sopstveno biće. Zato nemoj više da govoriš o našem razdvajanju, to je neizvodljivo i…’

Moje velike nesreće na ovom svetu su i Hitklifove nesreće, a svaku sam osećala od početka;