Dokle god rastu limunovi

Uistinu je postojalo dete koje je umirući reklo: „Ispričaću Bogu sve.“ Te priče su se zaista dešavale, i dešavaju se nove slične njima upravo dok vi čitate ove reči.

To kaže samo da bi mu bilo lakše na duši. U očima zlih nema nevinih.

„Života ima i u najmanjim, najjednostavnijim pojavama. Jasno mi je zašto se ovo dešava. Sloboda se nikada nije mogla s lakoćom izvojevati; ona se plaća…“
„Krvlju. Plaća se sa više krvi nego što smo zamišljali da je moguće“, gorko dovršava on.

Hoću pesmom da oteram svoje tuge. Hoću da ožalim naše stradalnike. Možda je to poslednja prilika da se osetim kao deo Sirije pre nego što me brod odnese. Ne želim više ovaj strah.

„Ne bi ti škodilo da razmišljaš o budućnosti. Ne moramo prestati da živimo zato što ćemo možda umreti. Svako može umreti u ma kom trenutku, svud na svetu. Nismo izuzetak. Samo viđamo smrt redovnije nego oni.“

Znala sam da smo pedeset godina živeli u strahu, ne verujući nikome, s buntovnim mislima u duši. Država nam je sve oduzela, lišila nas slobode, počinila genocid u Hami. Pokušavali su da nam slome duh, pokušavali mučenjem da usade strah u nas, ali mi smo preživeli. Država je bila otvorena rana iz koje su poput krvi oticali naši resursi, na korist njih samih, pohlepnih i podmitljivih, a ipak

Država je bila otvorena rana iz koje su poput krvi oticali naši resursi, na korist njih samih, pohlepnih i podmitljivih, a ipak smo istrajali. Držali smo glavu visoko i sadili u znak prkosa limunove, moleći se da dobijemo metak u glavu kada vojnici budu došli po nas. Jer to je bilo neuporedivo milosrdnije od onog što je čoveka čekalo u utrobi njihovog sistema zatvorâ.

Niko se neće otisnuti trošnim brodom na more ukoliko postoji neki drugi izbor.

Ljubav prema domovini jeste srž naših kostiju. To se kaže i u našoj državnoj himni, koju smo pevali svakog jutra počev od prvog dana škole.

kostiju. To se kaže i u našoj državnoj himni, koju smo pevali svakog jutra počev od prvog dana škole.