Solunska 28

U njoj su živeli i umetnik i preduzetnik, i mir i gnev, i snaga i apatija, i dobrota i zlo, i na kraju krajeva, i žena i muškarac.

Među Srbima se retko kada znalo ko kosi, a ko vodu nosi. Jedino kad udari neka nevolja, rat ili katastrofa širih razmera, tada se Srbi slože, pa međ’ sobom podele uloge. Ovako, kad je mir, svako vuče na svoju stranu.

Kada udari nevolja na Srbina, neka pošast, prirodna kataklizma ili rat, u njemu se probude najplemenitija osećanja, koja su u doba mira i prosperiteta uglavnom nevidljiva i potisnuta koristoljubljem i sebičnošću. Čim nagrne nesreća, Srbin se oseti pozvanim da pomogne, da se žrtvuje, solidariše sa nastradalima, do te mere da čoveku od ponosa što pripada tome plemenu suze naviru na oči. Nestanu tada u njemu sva ljubomora i zavist, pokvarenost i prevara, obest i zloba, sve ono što ga krasi kada život ide normalnim tokom, daleko od stradanja. Onu poslovičnu „komšijsku kravu“, kojoj u miru želi sve najgore, u vreme velikih nesreća on je spreman da spase, izbavi iz nevolje po cenu vlastitog života. Ali kad se život vrati u svoj redovan tok, Srbin postaje ponovo onaj stari pokvarenjak pun zavisti i zlobe, koji će tu istu „komšijsku kravu“ rado otrovati, ako to već nema neko drugi da uradi umesto njega.

Kada bi Srbi živeli pod stalnim pritiskom nesreća i katastrofa, bili bi najplemenitiji narod na svetu. Ovako, kako te nesreće, hvala bogu, prođu, Srbi ostaju samo jedno od milion plemena sa svim svojim manama i vrlinama.

Svi muškarci su đubrad. Da nisu đubrad, bili bi žene.“

Istina, Aleksa je bio bogat preko svake mere, vlasnik tranzitnog preduzeća, vinograda, voćnjaka, zemlje, šećerane, uljare, menica na berzi, zlata, nekretnina, što gradskih, što na Senjaku, ali bez dečjeg plača u odajama.

Ljubav i bol, to su dva pola istog osećanja.

Tad njegov život izgubi smisao, ali dobi drugi tok.

Srbi brzo zaboravljaju katastrofe. Ne pamte oni ni nepravde koje im nanose ljudi, a kamoli priroda. Ali, za razliku od naroda koji svaku nevolju pripisuju božjoj volji, njihov zaborav dolazi iz bojazni da bi im pamćenje učinilo život nepodnošljivim, jer nevolja je bilo toliko da bi se od njih mogla načiniti niska dovoljno duga da se njome opaše planeta. Lakše je da se zaboravi. Na kraju krajeva, nije njihovo da sude. Ima ko je zadužen za to.

Slagala se sa Životom da novac ne donosi sreću, ali je „put do nje sa novcem kraći“

Među Srbima se retko kada znalo ko kosi, a ko vodu nosi. Jedino kad udari neka nevolja, rat ili katastrofa širih razmera, tada se Srbi slože, pa međ’ sobom podele uloge. Ovako, kad je mir, svako vuče na svoju stranu