Proces prisutnosti

Između odrasle osobe i deteta u nama leži ogromna provalija straha, besa i bola.

Prihvatanje je početak promene.“

„onako je kako veruješ da jeste“

Kada živimo u vremenu, dane provodimo u traženju smisla života. Nasuprot tome, kada smo prisutni, uživamo u životu prepunom smisla.

Dok smo mladi, potreba da se ponašamo na način za koji verujemo da će nam doneti roditeljsku ljubav i odobravanje potpuno je automatska.

„Prihvatanje je početak promene.“

zajedništva objasnimo drugima, niko ne može da nam ih tumači. Kada iskustvo zajedništva zadržimo za sebe, prihvatamo ga. Korist koju imamo od zadržavanja ovih iskustava u sebi jeste da naša vera u zajedničku paradigmu prerasta u „znanje“. Ovo znanje našu svest i ponašanje prožima uprkos tome šta stari otisci prenose. Veri nije potrebna spoljna podrška, samo verovanju.

Tuđe slaganje ili neslaganje s nama nema uticaja na vrednost našeg iskustva

Otkrivanjem ili objašnjavanjem, tražimo priznanje da je ono što nam se dešava – vredno. Niko nikada ne može da potvrdi naše lično iskustvo jedinstvenog polja. Ako pokušamo da objasnimo taj doživljaj zajedništva, to je isto kao da smesta priznajemo odvajanje. Istog trena kada objasnimo da smo s nekim povezani, od jedne osobe postajemo dve! Objašnjenje zajedništva između dve osobe zahteva i pojačava svest o odvojenosti.

Najbolji način da se osiguramo da nam se ovo ne desi jeste da primenimo postupak koji se naziva suzbijanje. Kada nam se predstave iskustveni dokazi naše zajedničke paradigme u svakodnevnim susretima, ne treba da ih otkrivamo ili objašnjavamo drugima.