Proces prisutnosti

Između odrasle osobe i deteta u nama leži ogromna provalija straha, besa i bola.

Prihvatanje je početak promene.“

„onako je kako veruješ da jeste“

Kada živimo u vremenu, dane provodimo u traženju smisla života. Nasuprot tome, kada smo prisutni, uživamo u životu prepunom smisla.

Dok smo mladi, potreba da se ponašamo na način za koji verujemo da će nam doneti roditeljsku ljubav i odobravanje potpuno je automatska.

„Prihvatanje je početak promene.“

prema njima zato što su iznenada raširili ruke i pokazali ljubav. Ono okleva jer prvo ispituje koliko su dosledni. Ni mi, isto tako, ne treba da žurimo i očekujemo trenutne posledice

Tokom većeg dela svog života zanemarivali smo i potiskivali bol i neprijatnost. Odnosili smo se prema njima kao prema neprijateljima, a ne glasnicima koji nam pomažu. Sada kada im svesno pristupamo, potrebno nam je strpljenje. Dete koje roditelji godinama zanemaruju neće smesta smekšati

Kada počnemo da svoju ulogu igramo svesno, s pažnjom i namerom, osećajima bola i neprijatnosti dopuštamo da krenu potrebnim tokom. Svaki drugi pristup bilo bi vraćanje štetnom ponašanju ublažavanja i kontrole. Zapamtite, prisutnost ne zna za teškoće, odnosno – ona tačno zna šta je potrebno da se ostvari integrisanje. Zato neka ona odluči o ishodu – sve ishode treba primati i posmatrati kao da nam ih je prisutnost smišljeno dodelila.

ga – potreban.

Ako na bilo koji način odlučimo kakav ishod želimo, energetski vezujemo i ograničavamo kretanje uzročne tačke i to nam samo povećava neprijatnost.