Zovem se Mama

Svako kretanje na put je bilo ravno većoj seobi naroda. Kakvi Stari Sloveni, oni su imali bitno manje stvari od nas. Odlazak na more je ličio na emigraciju. Nosi se sve, sve je neophodno. Cipela dovoljno za stonoge, krokodili, čamci, kantice, ajkule, sve na naduvavanje što postoji. Kompromisa nema, sve im treba

Ozbiljna je stvar dati čoveku ime, ceo svet u čoveka stane.

Donja majica je zakon nad zakonima. Ona je Ustav oblačenja deteta.

Mada, to što je gužva kod Njih u sobi, to je već normalno stanje, nego što je panika kod Nas u krevetu. Usred noći se samo pojavi crna silueta pored našeg kreveta i bez pitanja počne četvoronoške da mili preko roditeljske prepreke i upada između Nas. Za njom najčešće stižu još dve pojave, spavajući na nogama, i pentraju se na Nas. Na kraju Žmu i ja spavamo kao šišmiši, glavama nadole, noktima se držimo za rubove kreveta, a Oni... Oni razbacaju sve svoje raspoložive ekstremitete, ne mož’ ih prebrojati. Naravno, tu su i prateće plišane životinje koje dovlače sa sobom. Ako se probudiš sa dečjim laktom u ustima i medveđom njuškom u oku, to je to – radosti roditeljstva. I brojne porodice.

Ozbiljna je stvar dati čoveku ime, ceo svet u čoveka stane. Uostalom, mudri Latini su rekli: Omen est nomen.

Čovek je ime.

Tada sam se setila preporuke majstora Duška Radovića: „Kada dajete ime detetu, mislite na to da će se možda po njemu zvati neka škola, ulica ili trg.“

Ja da vam kažem, to je sve od treptanja. Ne treptati, to je jedini recept. Širom otvoriti oči i gledati šta rade bebe. Svaki trep bi mogao da vas košta bar propuštene decenije i uzaludnog traženja odgovora na kviz pitanje u vašoj glavi: „Gde je moja beba?!“
Baš zato roditelji ne bi smeli da trepću, jer mladunci u treptajima rastu.

Rastu u cugovima, rastu više no što santimetrima i metrima može da se izmeri. Rastu brzinom koju vreme ne može da stigne. Rastu krišom noću dok spavate, danju dok trepćete. Tako, recimo, dok vi trepćete u čudu ko je razvukao mokar veš po kući ili okupao voštane bojice u kadi, iza vas stoji dvometraš koji je odavno izgubio bebeći miris, brije se i pita vas gde su ključevi od auta. Vašeg. Pravog. Ne onog na nožni pogon kojim se do sada, ako je imao sreće da ga se dočepa, vozio. Ili ista takva beba, ženskog roda, odjednom počinje da vam mažnjava šminku. I to ne zato da bi njome našminkala svoju lutku, komodu i kuhinjske elemente, nego sebe. Što bi se bebe šminkale?! Zato što su upravo krenule napolje. Bez vas. Bez bebećih kolica. Sa namerom da vam produže nespavanje. Tako da ako do tog trena niste spavali zbog noćnih obroka, izbijanja zuba, izbijanja temperature, izbijanja noći iz noći, od sada nećete spavati jer nje nema. Odskitala beba. Otišla, ni ne osvrćući se, sem da prezrivo mrdne ramenom na pitanje kad namerava da se vrati.

Deca su prevara. Najkraće rečeno. Na primer, upravo pored vas leži ufačlovani zamotuljak roze boje, ne govori, grgolji, ako se ne dere, naravno. Tu i tamo promulja bezubim ustima bezube buduće reči, organizuje balicu balončić i spava mirnije od premorenog i sitog miša. Ponekad otvori dlan, velik taman za omanju laticu božura, tek sa tragovima svesti u pokretu mrdne prstima, malim, malečkim toliko da se čovek začudi odakle Majci Prirodi toliko strpljenja da se bavi takvom filigranskom proizvodnjom. Ne treba zaboraviti ni stopalca, dva komada. Takvo nešto, uštipcima slično, jedva dodirljive boje, nizom krompirića ukrašeno, nijedan umetnik ne može da napravi. Može samo da rodi. Istovremeno, uši, odnosno ono što će se tek ušima zvati, glume dva tanušna, skoro prozračna listića, čiju bi boju pesnik, upravo izašao iz kafane i nadahnut zvezdanim nebom, najverovatnije uporedio sa bojom prvog svanuća. Izvinjavam se, malo me zanelo...

Dakle, ako dok takvo biće mirno spava pored vas ili vam isteruje poslednju snagu u po noći, slučajno trepnete, stvari će se sigurno oteti kontroli. Deca koja pokušavaju da naprave prvi korak, pokušavaju da pojedu sopstvenu čarapu ili su upravo smazala pola sapuna, deca koja jedva sastavljaju dvosložnu reč, mladunci koji se dovode u apsurdne opasnosti iz kojih samo u tom starosnom dobu mogu živu glavu da izvuku, e ta deca uopšte nisu deca. Odnosno jesu ali pod uslovom da ne trepćete. Jer svaki put kad trepnete, deca krišom porastu. U troskocima. Stoskocima. Bez pitanja.