Između krajnosti

Štulićeva privrženost muzici bila je jednaka Kišovoj posvećenosti književnosti. Pisac i nema druge sudbine do književne, tvrdio je Kiš. Živjeti se ne mora, svirati se mora, govorio je, podsetimo se, Štulić.

Muzički, album Azra bio je jedinstvena mešavina novotalasnog i boemskog, birtijaškog duha. Otprilike kao kad biste pustili da Toma Zdravković peva u pratnji Clasha – a Džoni je bio oduševljen i Tomom i Clashom.

Azra je bila stožer plemenitog zajedništva i amblem zalaganja za slobodu ličnog izražavanja. Njene pesme bile su lozinke onih što su se borili za principijelnost, a protiv licemerja, za poštenje, a protiv demagogije i politikantstva.

Budimo realni, tražimo nemoguće.

Stih koji otvara pesmu – Kosa mi se na glavi diže i strašno me ljuti / Kada vidim da idioti postaju cijenjeni ljudi – aktuelan je danas koliko i onda. To je kompliment za Džonija kao pesnika i ujedno tragedija današnjeg društva.

Fotografija je nastala sticajem okolnosti. Svi su se tu sreli slučajno. Štulić je započeo razgovor sa devojčicom, a Vesović podigao aparat da napravi, kako će se ispostaviti, istorijsku sliku. Iza Džonija i devojčice promiče milicijski „fića“.
8
„Bila je još jedna slika“, govorio je naknadno Štulić u Džuboksu, „koja je bila sekundu kasnije napravljena. Na toj drugoj je milicija još za centimetar više odmakla. A ona i ja se gledamo i smijemo se.

Deleći stan u kući njene majke, Džoni i ona dve godine su živeli zajedno. Priroda njihovog odnosa ostala je međutim nejasna. Mnogo kasnije, Mirna je rekla kako nije bila impresionirana „Slučajnim susretom“ i

Slučajan susret“, uprkos čeznutljivosti i erotičnosti, zanimljiv je jedino utoliko što govori o Mirni Crnobori, jednoj od viđenijih zagrebačkih lepotica s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih.

Volim te kad pričaš“, posvećena Snježani Banović, Džonijevoj tadašnjoj devojci i velikoj ljubavi, osvaja finom melodijom i mekanim stihovima.

Njegovo odsustvo, međutim, neprestano jača mitove i drži u životu izmišljene anegdote koje ga prikazuju kao heroja besprekornog morala, a ponekad i nadljudskih osobina. U novom milenijumu, novinarima su, zbog trke na tržištu i naglog rasta senzacionalizma u medijima, bivale potrebne sve jače reči, pa je tako Džoni, pored svega ostalog, postao „mistik“. Iako je nejasno šta ga, osim asketske pojave, za takvo nešto kandiduje, postoje ljudi koji ga, nakljukani glupostima iz medija, doživljavaju kao nekoga ko je bezmalo svojim očima video Raj i Pakao.