Stone age: Šezdeset godina Rolingstounsa

. decembar 2003. – Pošto je odlikovan zbog svog doprinosa popularnoj muzici u čast rođendana kraljice Elizabete II 2002. godine, Mik dobija najveći orden iz ruku Njegovog kraljevskog visočanstva princa od Velsa. Međutim, Mika ne smatraju svi zaslužnim i ova počast je prilično kritikovana. Kit Ričards je van sebe od besa jer smatra da Mikovo prihvatanje zvanja viteza predstavlja izdaju svega za šta su se Stounsi borili. „Mik je dobio titulu viteza za doprinos Miku Džegeru“,

28. april – 23. jun 1976. – Evropska turneja koja uključuje i dva nastupa u Jugoslaviji, što je njihova druga poseta nekoj komunističkoj državi posle 1967. Jedna od najizazovnijih turneja za grupu do tada: u Parizu jedan ljubomorni momak kreće na Mika sa pištoljem; u Minhenu, teroristička grupa Bader-Majnhof preti da će dići u vazduh Olimpijsku halu gde grupa drži koncert; u Londonu, Njeno visočanstvo kraljičina sestra uslikana je iza scene, što je podgrejalo glasine o vezi princeze Margaret sa Džegerom;

Zašto „bluz“? Kao sinonim za melanholiju i beznađe, izraz potiče od fraze „plavi đavolčići“ (blue devils), koja se mogla naći u engleskom jeziku osamnaestog veka. Ljudi bi posle govorili „imam plavce“ kada bi se osećali tužno. Zato je bluz (blues) i osećanje i muzička forma. To je i savršen paradoks. Muzičari sviraju bluz da bi odagnali tugu (blues).
Bluz je istovremeno stanje duha i njegova prateća muzika. Bluz govori o dobrim ljudima koji se osećaju loše. Pevaj bluz da bi se bolje osećao sam sa sobom. Prevaziđi loša osećanja slušajući nekoga ko ih opisuje kroz muziku.

Bila sam iznenađena kada sam saznala da su se verili Mendina četrdesetšestogodišnja majka Petsi i Bilov tridesetogodišnji sin Stiven. Nije mi se činilo da je to u redu. Ali zašto? Zato što je Petsi toliko starija od Stivena? Razlika u godinama iznosila je tek polovinu one između Bila i Mendi. Svejedno, bila je to nestalna veza. Kasnije sam načula da je Bil zapretio Stivenu da će ga izbaciti iz testamenta ako odbije da otkači Petsi. Tvrdio je da mu je sin najbolji prijatelj i da mu je njegova „izdaja“ slomila srce. Oni su se venčali, ali su odustali posle dve godine. Možda ih je sustigla nadrealna priroda njihove veze. Jer taj brak je Stivena učinio ne samo mužem majke sopstvene maćehe, već i tastom sopstvenog oca. To ga je činilo i sopstvenim dekom. Što se tiče Mendi, njen bivši muž joj je postao deda-očuh. Zbunjeni ste? Ko ne bi bio?

Možda nikada ne bismo saznali da je Mendi školarka mlađa od zakonske granice pristanka na seks da Bil nije organizovao njenu rođendansku žurku. Čitava ekipa bila je pozvana. Na torti je bila samo jedna svećica. Naš visoki crni prijatelj (koji će postati čuveni voditelj i novinar) nije odoleo.
„Hajde sada, Mend. Kaži nam koliko si napunila danas?“ „Petnaest“, odgovorila je. Zabavljala se sa Bilom u tom trenutku više od dve godine.

Pitamo se: šta je sledeće? Nova titula za Rolingstounse. ’Liferanti finih buntovnih pesama za Njeno veličanstvo kraljicu’? Trebalo je da se raziđu dok je legenda o njima još uvek bila živa i zdrava, kao što su Bitlsi imali hrabrosti da urade. Umesto toga, Džeger se pretvorio u Bila Gejtsa, a bend u Majkrosoft. Svakako zadivljujuća globalna korporacija, ali da parafraziram grupu Tanderklap Njuman, oni nisu predlagali: ’vadite svoje oružje i municiju jer nešto je u vazduhu.’151 Ključna reč postala je isplata, a ne revolucija.

Kit, koji je voleo da kokice zaliva tekilom i koji je jednom prilikom, upitan šta je najčudnije što je pokušao da ušmrče, odbrusio: „Moj otac. Ušmrknuo sam svog oca.“
„On je kremiran“, otkrio je Kit pričajući o Bertu Ričardsu, koji je umro 2002, sa osamdeset četiri godine. „Nisam odoleo da ga ne ukrstim s malo kokaina. Tata se ne bi bunio, bilo mu je svejedno. Prošlo je dosta dobro. Evo, još sam živ.“
Dodao je, gotovo lukavo: „Kit Ričards sve mora da proba bar jednom u životu.“ On priznaje da je bio razočaran kada je ispao sa liste „najverovatnijih narednih žrtava“.

Čujem da Kit sada redovno odlazi u crkvu i da ima dobar odnos sa Bogom. Siguran sam da se obraća Kitu kao i svakom drugom. Bog ima izbor.“

Oduvek sam mislio da bi Stounsi bili mnogo bolji bend da su umeli da cene Brajana i uključe ga u stvaranje. Mogli su sve ove godine da rade inventivnu i uzbudljivu novu muziku, umesto ležanja na lovorikama i beskrajnih turneja na kojima prežvakavaju davnašnje hitove, jedino što publika želi da čuje od njih već više od polovine karijere.

Radikalno premontirana verzija pojavila se ipak u avgustu 1970, ali je dočekana na nož od kritičara koji su osuđivali žive scene seksa i proglašavali „Predstavu“ najodvratnijim i najpretencioznijim filmom svih vremena. „Film koji je užasnuo Holivud“, vrištali su naslovi u novinama. „Ne morate biti narkoman, peder, sadomazohista ili tupan da biste uživali u ovom filmu“, pisao je Njujork tajms, „ali pomoglo bi ako ste jedno ili više od toga.“ S vremenom je ovo ostvarenje postalo kultni klasik zahvaljujući prodaji video-kaseta i de-ve-deova. Izražavam slutnju da je veći broj obožavalaca Stounsa i Džegera slušao ili čitao o ovom filmu nego što je bilo onih koji su ga zaista pogledali. U svakom slučaju, nije li ovo još jedan primer „carevog novog odela“? Ljudi tvrde da im se nešto dopada jer su poverovali kako će delovati pametno i moderno. Zar se niko nije zabrinuo što je jedna maloletnica bila izmanipulisana i iskorišćavana tokom snimanja? Danas „Predstavu“ nazivaju „jednim od najuticajnijih i najinovativnijih filmova sedamdesetih godina“, i „jednim od najvećih ostvarenja u istoriji britanskog filma“. Čak ga je 1999. Britanski filmski institut izglasao na četrdeset osmo mesto među najboljim britanskim filmovima svih vremena. Koliko su tek ostali bili loši?