Gradinar

Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.

Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.

Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.

Nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev je veći od prohteva drugih, zato ćutiš.

Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.

Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje;

Nikad ne uzimaš što bi trebalo.

Oslobodio sam srce briga; sve što sam imao ostavio sam daleko za sobom.

Otvori vrata svoja i gledaj u daljinu.

U svom cvetnom vrtu skupljaj mirisne spomene na minulo cveće pre stotinu leta.

Ti ne možeš da zasitiš sve naše gladne nade, ali zar zato da te ostavim?

proletnji dani lete; jedno golo ništa ubija nežni cvet, a mudrac me opominje da je život samo kap rose na lotosovom listu.

Neka tvoj smeh bude samo beznačajna radost kao blistava svetlost na talasima.

„Radost je osetljiva kao kap rose: dok se smeje, već umire.

„Moje su noge sustale od tereta moga srca, zato stojim mirno u senci.“

Talasi se osmehuju i šapuću jedan drugom, samo radi igre.

Dolaze i odlaze i putuju kako im drago.

Ja sedim i gledam, a život mi izmiče.