Muška azbuka

onaj ko odlazi ne nosi fotografije sa sobom, to bi bilo kao da nosi ceo svoj život, kao da sa starim životom nije raskrstio. Obarajući tango života. Prošlost mora da umre, da bude izbrisana, inače nema novog života, to je jasno kao dan. Zašto bi u novi život iko nosio stari? Ne, fotografije će ostati tamo, na tim policama i na tim komodama za koje su i uramljene, ostaće tamo gde o njima može da se govori, gde one imaju smisla, gde razgovori o trenucima koji su na njima ovekovečeni služe da utvrde, ili da poprave, sadašnji trenutak. Jer ima smisla o njima govoriti.

U novom životu, fotografije starog su višak, uvreda, neka zloba koju niko ne bi mogao da razume.

Zato u novi život čovek ode simbolički go. Skine staru kožu. A na staroj koži su uspomene, sećanja, ono što je bilo. Šare prošlosti.

Čovečanstvo je zaglavljeno u neprekidnoj adolescenciji. Starost je neka vrsta osude, simbolička smrtna kazna, put ka društvenom groblju otpisanih.

ta zatrpana tuga, o kojoj se ne govori, o kojoj je sramota govoriti jer skida oplatu profesionalnosti, nedodirljivosti, odlučnosti, i jer o tome niko ne želi da sluša, niko ne želi da sluša o nemanju, bez obzira da li je reč o novcu ili o ljubavi, niko to ne želi da sluša i o tome se ne govori, ovo vreme je vreme brzine, opipljivosti, dokaza, sadašnjosti i budućnosti, blistavih osmeha, prošlost je priča gubitnika.

Sreća se danas meri kao što se meri vreme raspadanja otpada. Kakav paradoks savremenog standarda. Aždaja želje koncentrisana je na predmete, na igračke, ajpede i telefone, satove, sportsku opremu, garderobu, naši stanovi su prepuni nečega što nas je intereso

ona nije mogla da bude nova.
Pada mi na pamet jedna čudna misao – novac uništava prirodno poštovanje koje čovek ima prema znanju, obrazovanju, talentu. Monstrum apetita, promeni ti ukus.
Vesnine priče, nekada tako zanim

Sve počinje sa nelagodnošću i osećanjem krivice. Zatim sledi faza zataškavanja, glumljenja, dvostrukog života i nije da u tome nema i izvesnog uživanja. Napetosti, „suspensa“, trilera. D

Braniš sopstvenu slobodu, svoje pravo na izbore, svoje pravo da, napokon, „malo živiš“

Da, da, „manje bi patnje bilo među ljudima kada se ljudi – bog zna zašto su tako stvoreni! – ne bi sa toliko upornosti pa i maštovitosti mučili da vraćaju uspomene na pretrpljena zla umesto da podnose ravnodušnu sadašnjost.“16

život je, u stvari, samo utisak koji o njemu imamo. Nedavno sam pročitao gotivan stih one književnice „Od samog života, milion puta, važnija je njegova interpretacija“.

Možda najvažnija stvar koju otac može da dâ svojoj deci jeste – da poštuje njihovu majku.