Kuća od soli

Arsenije je, u sobici u kojoj nije bilo vazduha, čitao uz pratnju tog zvuka, iščitavajući glasno poneki pasus na italijanskom, i ponekad bi pustio suzu, ni zbog čega, prosto zato što su svi ljudi imali neki otvor kroz koji je ulazila tajanstvenost.

Mimoilazio se sa ljudima koji su bili zagledani u svoje male aktivnosti, zajapureni od rane vreline, zaneseni nad vreće s voćem i povrćem, mimoilazio se sa bulama u grimiznim zarovima i kožnim papučama.

erno je uzvratio Arsenije, a potom tiho, konspirativno upitao: – Ima li vesti?

čki tenkovi klase tigar, samohotke i voj

Ne treba tugovati jer žena koja nosi dete već nosi i svoju žalost – tada je zaista završila Marija Martinović

Valja spoznati pravi smisao spomenika kulture naših trezora: oni su manifestacije večnog i nadistorijskog vrela stvaralačkih načela u određenom prostoru i vremenu. Zaludno ih je obnavljati i oponašati, već ih valja koristiti kao putokaze ka večnoj prvobitnosti.

Zbog toga ne treba patiti jer to samo kazuje da je harmonija univerzuma nekada davno postignuta, možda na tren, i da je ljudski duh to registrirao. I od tada ponavlja u svojoj umjetnosti taj tren.

Nema tvojega i tuđega, ima samo dobrog i lošeg. Onoga što se nalazi u svačijem duhu, ukoliko se nalazi, i onoga što čovjek na silu, bezdušno smisli, naslika i što se nikada neće urezati ni u čiju dušu. Jer mu u duši nije mjesto

Dan je najzad pobedio noć