Kobno mesto

Neki ljudi ne treba nikad da se sastanu. Prašina leti predaleko i predugo se sleže.

U čitavom životu tek malobrojni trenuci su važni. Većinom ih nikad valjano ne zagledamo sem naknadno, dugo već pošto su proleteli: čas kad smo odlučili da li da se obratimo onoj devojci, da usporimo na onoj krivini, da zastanemo i nađemo onaj kondom. Ja sam imao sreće, valjda bi se tako reklo. Jedan od takvih svojih trenutaka uspeo sam da sagledam oči u oči, da prepoznam sve što on nosi.

Kažu da ti sinovi rasture kuću, a ćerke glavu, i to je tačno.“

svi mi dobijemo dobru šutku u svoja uverenja. Takav je život. Štos je u tome da taj udarac pretvoriš u stepenicu koja te vodi ka sledećem nivou sigurnosti.

Ne znam koliko bih platio da imam Kevina-lutku na naduvavanje pa da ga nosim pozadi u kolima i vadim ga u hitnim slučajevima.

„Muškarac mora da zna kad treba ostaviti nešto da počiva u miru.“

Iznutra ne. Imamo takođe, ovaj, i nekoliko vaših otisaka na kovertu

menjaju.“

„Znam“, rekoh. „Znam.“ Pomislih na Holi kako leži prućena gore u svom krevetu, umusana od suza, u snovima, i na onu noć kad smo je napravili: tihi pobedonosni smeh u Livinom grlu, njena kosa omotana oko mojih prstiju, ukus čistog letnjeg znoja na njenom ramenu.

Prođe nekoliko minuta i Olivija reče: „Biće potrebno da popričam s njom

klimnu glavom. „Ali nije stvar u nečemu važnijem što bih imao u planu…“

pa nisam mogao proceniti u kom ga smeru nose misli. Tad reče: „