Ivan Turgenjev

Vreme (to je poznata stvar) leti nekada kao ptica, nekada mili kao puž; ali čoveku je osobito dobro samo onda kada ne opaža da li je brzo ili sporo prošlo.

„Jeste li opazili“, reče on, obrnuvši se brzo na petama, „da na hrastu, a hrast je snažno drvo, staro lišće tek onda opada kad novo već počne da izbija?“

Smrt je stara stvar; ali za svakoga nova.

Turgenjev je izraz „ravnodušna priroda“ stavio pod navodnike, jer je želeo da kaže da je priroda van uma, da ona ne mari za čoveka, da nema

boga koji brine o čoveku, te da je jedina večnost ona u prirodi. Ali, očigledno je da su ove poslednje rečenice kontradiktorne u svom pozivanju na boga i prirodu: ili navodnici poništavaju, u ironičnom ključu, ideju da je priroda ravnodušna, ili je poslednja rečenica u suprotnosti sa ostatkom romana. Kako god, kraj romana je, uprkos Bazarovljevoj smrti, otvoren.

Zbilja, čitaoče: jeste li uočili da čovek koji je neobično rasejan u društvu potčinjenih, nikad nije rasejan u društvu pretpostavljenih mu lica?

koje su to tri pesme?“

„Zajedanje, prebacivanje i ogovaranje.“

„Znate šta, Afrikane Semjoniču“, poče Darja Mihajlovna, „niste vi uzalud tako ogorčeni protivnik žena. Mora da vas je neka…“

„Uvredila, hoćete da kažete?“, prekide je Pigasov.

Darja Mihajlovna zbuni se malo; setila se braka Pigasovljevog… I samo klimnu glavom.

„Doista me je jedna žena uvredila“, progovori Pigasov, „iako je bila dobra, vrlo dobra…“

„A koja je to?“

„Moja mati“, izgovori Pigasov, spuštenim glasom.

„Vaša mati? Čime vas je ona mogla uvrediti?“

„Time što me je rodila.“

Mislim“, poče lagano Afrikan Semjonič, „da postoje tri vrste egoista: egoisti koji sami žive i daju i drugima da žive; egoisti koji sami žive i ne daju drugima da žive; najzad, egoisti koji i sami ne žive i drugima ne daju… Žene, većinom, pripadaju trećoj vrsti.“

I te tajanstvene veze između čoveka i žene? Mi filozofi znamo kakve su to veze. Prouči anatomiju oka: gde ćeš tu naći, kao što kažeš, zagonetan pogled? Sve je to romantizam, ludorije, trulež, umetnost

Ali dopustite“, poče Nikolaj Petrovič. „Vi sve odričete ili, bolje reći, vi sve rušite… Ali treba nešto i zidati.“

„To nije naš posao… Prvo treba mesto raskrčiti.“