Meri Šeli

Ti si moj tvorac, ali ja sam tvoj gospodar.

Kako je znanje čudno! Prione za čoveka, kad ga jednom dohvati, kao lišaj za stenu. Ponekad sam želeo da se otresem svih misli i osećanja, ali sam uvideo da postoji samo jedan način da se savlada osećanje bola, a to je smrt – nešto čega sam se bojao, a nisam razumevao.

kako čudna ta naša uporna ljubav prema životu čak i u najvećoj nesreći!

Treba da prođe dosta vremena dok nas razum ubedi da je ona koju smo gledali svakog dana i čiji nam je život izgledao kao deo našega mogla zauvek otići – da sjaj voljenih očiju može biti zauvek ugašen, da zvuk tako prisnog glasa, dragog našim ušima, može ućutati da ga nikad više ne čujemo. Ovako se razmišlja u prvim danima; ali kad s vremenom uvidimo da je zlo stvarno, onda počinjemo da osećamo pravu oštrinu bola. Međutim, kome nije ta surova ruka oduzela neko drago biće?

Bol je prošao, patnje su zauvek završene. Zemlja pokriva njegovo nežno telo, i on ne zna više za muke. On više ne može biti predmet sažaljenja, moramo žaliti one jadnike koji su ostali živi.“

Potrebna je veća životna mudrost nego što je ja imam da bih mogao podneti ovu nepravdu.

Prvi put sam, takođe, osetio kakve su dužnosti tvorca prema biću koje je stvorio, i da treba prvo da ga učinim srećnim, pa tek onda da se žalim što je rđav.

moji snovi pripadali su samo meni. Nikome nisam morala da polažem račune za njih. Oni su predstavljali moje utočište kada sam bila uznemirena i najdraže zadovoljstvo kada sam bila dokona.

kada su smrt i tuga bile samo reči koje nisu nalazile istinski odjek u mome srcu.

ništa u toj meri ne doprinosi smirenju duha kao postojan cilj – tačka u koju duša može da upre svoje intelektualno oko