Kristof Keze

Internet je sa ljudskim umom učinio ono što je nekada parna mašina učinila sa ljudskom snagom, kako je to tačno primetio pokojni izdavač Frankfurtskih novina Frank Širmaher: oni svoje dejstvo uvećavaju unedogled.

Nemci su hteli da budu savršeni, po cenu da za to treba vremena. Kalifornija to radi drugačije: na tržište se izbacuju prototipovi. Kupci postaju saradnici i pomažu da se proizvod poboljša. Time Silicijumska dolina dobija na brzini i najčešće je ispred svojih konkurenata.

„Tri meseca su u Silicijumskoj dolini večnost.“

Kenet Kaufman, Univerzitet Stanford

Dobar proizvod nije isto što i dobra ideja. On je redukcija ideje. Esencija. Ono što preostane kada se precrta sve suvišno.“

Osnivači firmi u Silicijumskoj dolini i Send hil roudu stvorili su poseban oblik prepotentnosti koja je postala osnov njihove kulture. Ko sa svojom poslovnom idejom ne cilja na više od milijardu dolara, taj skoro da nema šanse da pronađe finansijera. Rizični kapital ne može sebi da dozvoli da finansira manje agresivne projekte.

Amazon je još 2009. godine među e-firmama u Nemačkoj imao skoro isti promet kao čisto nemačka firma Otto Group. Ali od te godine su Amerikanci imali sve veći promet, dok je Otto stagnirao. Godine 2013. Amazon je prijavio 6,48 milijardi evra prometa u Nemačkoj, a Otto 2,227 milijardi – skok tri puta veći od sledećeg konkurenta za samo pet godina.

Nije slučajno Silicijumska dolina izabrala baš tržište rada. To je najveće tržište na svetu. Neki ekonomisti čak tvrde da ne postoje nikakva druga tržišta do tržišta rada, jer u principu ni za šta drugo se ne plaća osim za rad. Svaki jogurt i svaki automobil u sebi sadrže rad. Čak i sirovine, kao što su nafta, ruda gvožđa ili zlato, bezvredne su sve dok se nalaze pod zemljom. Tek eksploatacijom, ljudskim radom i mašinama koje su nastale ljudskim radom, stvara se vrednost. Ako je to tako, onda je bezuslovno tržište rada najveće tržište. Majka svih tržišta, ako tako može da se kaže. Zato i ne čudi što ono privlači firme iz Silicijumske doline.

Moć digitalne revolucije sastoji se u tome što nijedna osoba nije direktno prisiljena da u njoj učestvuje. Nasuprot tome, svako želi da u njoj učestvuje dobrovoljno. Digitalni svet je postao svet u kojem ljudi žive. Dakle, ne radi se o nekakvom neprijatelju koji preti kolonizacijom naših života. Emocije i identitet modernog čoveka jesu ono o čemu se ovde radi.“ Revolucionari tržišta rada će biti simpatični sve dok se jednom ne pojave negativne posledice monopola.

Ultimativni projekat Silicijumske doline zove se singularnost. Sada je samo pitanje vremena kada će čovekov um biti smešten u klaud i postati besmrtan skup podataka, kažu proroci. Izgleda da manična želja da sve što je izvodljivo bude i napravljeno vodi u totalitarno društvo.

Danas još ne znamo da li ono što nazivamo umom može da se odvoji od neurona i prenese na tranzistore. Tehnologija koja bi mogla da iščita mozak još nije na vidiku. Ali Kerzvajl to i ne kaže. On samo tvrdi da takvu mogućnost ne možemo da isključimo. I tu je u pravu. To ne može da se isključi.“

Mudro bi bilo prizvati duh Petera Tila: inovativno je samo ono što izaziva otpor. Ništa što dovodi do opšte saglasnosti ne može da bude disruptivno. Treba se oprostiti od navike da svi stručnjaci i štabovi treba da se slože pre nego što neki projekat dobije zeleno svetlo.