Mikhail Bulgakov

Šta je to zvanično lice, ili nezvanično? Sve zavisi od toga sa koje strane se posmatra stvar, sve je to, Nikanore Ivanoviču, klimavo i uslovno. Danas nisam zvanično lice, a kad pogledaš sutra – jesam! A biva i obrnuto, i to još kako biva!

Peto poglavlje

BILO JE TO U GRIBOJEDOVLJEVOM DOMU

Šesto poglavlje

ŠIZOFRENIJA, KAO ŠTO JE
I BILO REČENO

Njegovu dušu pritislo je užasno neraspoloženje. Postajalo je jasno da je poseta domu skrbi ostavila u njemu najdublji trag. Rjuhin je nastojao da shvati šta ga to muči. Hodnik s plavim lampama, koji mu se urezao u sećanje? Misao o tome da nema na svetu goreg jada nego što je lišavanje razuma? Da, da, naravno i to. No to je – samo onako, uopštena misao. Ali ima još nešto. Pa šta je to nešto? Uvreda, eto to je. Da, da, uvredljive reči koje mu je Bezdomni bacio pravo u lice. I nevolja nije u tome što su one uvredljive, nego u tome što je u njima sadržana istina.

Sedmo poglavlje

UKLETI STAN

Osmo poglavlje

DUEL IZMEĐU
PROFESORA I PESNIKA

Deveto poglavlje

KOROVJOVLJEVE MAJSTORIJE

Deseto poglavlje

VESTI IZ JALTE

Jedanaesto poglavlje

RAZDVAJANJE
IVANOVE LIČNOSTI

avo će znati otkud, pojavila se riđa cura u večernjoj crnoj toaleti – po svemu lepa cura, samo da je nije kvarila čudna brazgotina na vratu – i stala da se smeška kraj vitrina osmehom domaćice.