Stefanija Auči

Jer se način na koji se voli menja, jer se ljudi menjaju kao i način na koji im je potrebno da budu voljeni, razmišlja. Jer svaka bajka ima kraj i na njenom mestu, često, ostaje samo žudnja za zagrljajem koji daje utehu, koji oslobađa od straha od vremena koje prolazi i koji ti daje iluziju da nisi sam.

A u tome je uspela između ostalog tako što je dozivala u sećanje osnovno pravilo svog oca: ništa nije dragocenije od lucidnosti, od vladanja sobom.

Ne zaboravi da ko može nešto da uradi, a to ne uradi, ide kroz život nezadovoljan

Pravo prokletstvo je to što ne primećuješ da si srećan dok ne prestaneš da to budeš. U trenutku kada shvatiš da si bio srećan, od sreće ti je ostao samo odjek.

Kada je neko srećan, nisu mu potrebne reči.

Ali pamćenje, lažljivi čuvar sreće, zna kako da sačuva nepromenjene slike određenih mesta u večnoj sadašnjosti, u nemogućoj stvarnosti, a baš zbog toga još stvarnijoj.

Dan je svetao i hladan jer je žrtva razjarenog vetra.

Novembar je otresao sa sebe zlato jeseni i sakrio ga ispod beličastog pokrivača.

Ne zaboravi da ko može nešto da uradi, a to ne uradi, ide kroz život nezadovoljan.“

Zatim je, uz gorki osmeh, odgovorila: „Ljubav je, dona Franka, nezahvalna zverka: ujeda ruku koja je hrani i liže onu koja je batina. Voleti zauvek, voleti zaista, znači nemati pamćenje.“