Žarko Radaković

Na kraju od svega jedino ostaje smrad. Sve se raspada. Sve teži da postane nešto drugo. Sve pokušava da dosegne najviši mogući balans. Sve zamišlja drugačiji svet. Sve nastoji da se prilagodi svemu što ga okružuje. Sve je ništa, ništa je sve.

Jutro na moru, plavom u svim nijansama te nadasve „čuvene” obojenosti. U daljini, na pučini: modro-Plavo. Na pojedinim mestima, tamo gde se talasi mreškaju vitlani vetrom, i podižu: Plavo prelazi u Zeleno. Modro-Plavo se sada upisuje u simfoniju Plavetnila koje, iako svetlo-svetlo-Plavo, odozdo sa neba, natprirodno snažno pritiska i Posmatrača i njegov gotovo vazdušast pogled.

Nisu govorili ništa o muškarcu oslonjenom nogom o visoku barsku stolicu, bezličnog izraza, još više takvog zbog naočara besmisleno namaknutih navrh nosa; kao da je beskonačno dugo telefonirao.

U jednoj kafani video sam sebe u nekoj drugoj kafani. Video sam sebe u kafani kao čekaonici lekarske ordinacije. I tamo je vladala napetost. Iako se ni tu nije razgovaralo, svaki pojedinac beše prisutan u najvećoj meri. Jer svako je svakome bio sasvim blizu. Disalo se neposredno nadohvat drugoga. Pravo je čudo što se mirisi kože i daha drugoga nisu osećali. Jesu sva čula bila aktivna, ali pre svega behu to čulo vida i čulo sluha. Ostala: ne isključena, ali podređena najaktivnijima. Dakle, čulo mirisa bilo je uključeno u čulo vida.

U jednoj kafani video sam sebe u nekoj drugoj kafani. Video sam sebe u kafani kao čekaonici lekarske ordinacije. I tamo je vladala napetost. Iako se ni tu nije razgovaralo, svaki pojedinac beše prisutan u najvećoj meri. Jer svako je svakome bio sasvim blizu. Disalo se neposredno nadohvat drugoga. Pravo je čudo što se mirisi kože i daha drugoga nisu osećali. Jesu sva čula bila aktivna, ali pre svega behu to čulo vida i čulo sluha. Ostala: ne isključena, ali podređena najaktivnijima. Dakle, čulo mirisa bilo je uključeno u čulo vida.

Srećom (ili nažalost), pojavio se kelner (kao lekar). Stajao je pred tobom, u belom sakou (kao u belom mantilu). Kao glasnik boga jela i pića (kao upravnik sanatorijuma, klinike, gerijatrije). I, značajnim glasom, jasno razdvojenim od pogleda, dodira, mirisa, zvuka, ukusa, upitao je: „Šta želite?“ (kao da je prozvao „sledećeg“ pacijenta). I to je bilo sve što se uistinu čulo tog jutra u toj (nekoj drugoj) kafani u kojoj su svi sedeli kao u čekaonici ordinacije urologa, kardiologa ili lekara za kožne i venerične bolesti.

Budnost, ako je više od probuđenosti (iz mamurluka), postoji samo još u nejasnim oblicima.

Fotografija je i dalje mera našeg postojanja. Ona precizno i sa odanošću beleži naše mesto, odnosno daje nam potvrdu da smo nešto više od pukog izgovaranja reči.

Na kraju od svega jedino ostaje smrad. Sve se raspada. Sve teži da postane nešto drugo. Sve pokušava da dosegne najviši mogući balans. Sve zamišlja drugačiji svet. Sve nastoji da se prilagodi svemu što ga okružuje. Sve je ništa, ništa je sve.

Cvokoćem usred jula, spustila se na mene strahovita hladnoća, uskoro će da me pokrije mrak i zalud će me Žarko tražiti, mene nigde neće biti, samo će se čuti odjek mojih koraka koji će zapravo biti otkucaji nečijeg srca jer ja sve ovo vreme stojim u mestu, ne usuđujem se da koraknem jer mi nešto kazuje da sam došao do kraja konca i da više nemam šta da kažem osim da izrazim veru u snagu fotografije i da pritisnem na dugme svog foto-aparata iako će u mraku jedina slika biti mrak.