Jelena Holcer

Pre desetak godina u vrtićima Srbije rađeno je ispitivanje dece uzrasta od pet godina. Pitali su ih da izaberu kako bi više voleli da provode vreme: igrajući se sa drugarima svojih omiljenih igara ili da sa roditeljima rade nešto što im je dosadno (devojčice da sa tatama gledaju fudbal ili pecaju, a dečaci da sa mamama idu na pijacu ili kuvaju). Deca su birala društvo roditelja.

Roditelji govore: „Pa, ni moji roditelji se nisu bavili mnome, i šta mi fali?“ Poželim tada da im kažem: „O, da, fali, i te kako…“, ali prećutim. Znam da se u tom modelu iz koga su oni potekli krije odgovor zašto ne vide razlog da se više posvete svojoj deci.

Psiholozi smatraju da je dovoljno provesti dvadeset minuta kvalitetnog vremena sa decom. To je vreme potpune posvećenosti detetu, kada se sa njim vi igrate, razgovarate i učite nešto po njegovom izboru. Verujem da ćemo se složiti da je upravo odnos sa detetom jedan od najvažnijih, a možda i najvažniji koji imate. Zar taj odnos, bez obzira na to koliko ste zauzeti, ne zaslužuje svakodnevnih dvadeset minuta vašeg vremena?

Dovoljno je da malo skrenete pogled, a ono je već u sledećoj fazi svog razvoja. Deca nisu sklona čekanju a vreme prolazi… znate i sami, neopisivo brzo.

Moja omiljena definicija roditeljstva je davanje deci korena i krila. Koren je metafora za osećanje pripadanja mestu gde se dete uvek vraća jer se oseća dobrodošlo upravo takvo kakvo jeste, sa svim svojim manama i dobrim osobinama. Krila su jasan znak neminovnosti za roditelje da dete puste da u spoljašnjem svetu, van porodičnog okruženja, slobodno i samostalno istražuje, donosi sopstvene odluke, pobeđuje i gubi… odnosno: leti.
Koren, osećanje pripadanja porodici, formiramo ljubavlju.

Važno je da vaše pokazivanje ljubavi bude direktno, nedvosmisleno, jasno.

Mislio je i da će mnogo ljubavi razmaziti njegovog sina. Međutim, pokazivati detetu da je voljeno nije isto što i razmaziti ga. Podrazumeva se da su razmažena deca, takođe, voljena deca, ali ona nisu takva postala jer su bila sigurna u ljubav svojih mama i tata, već kao rezultat određenog roditeljskog stava koji je neprimeren trenutnom dečjem uzrastu. Kada roditelji ne uspostave granice poželjnog ponašanja, kada se ponašaju kao da imaju večite bebe, a ne decu koja rastu i sazrevaju u skladu sa svojim uzrastom, dolazi do preteranog puštanja, popuštanja, ugađanja detetu… onoga što smatramo razmaženošću.
Osim toga, roditelji nisu uvek svesni uzrasnih mogućnosti deteta, pa sve ono što dete u određenom uzrastu uspe da uradi tumače kao znak njegove izuzetnosti. Ovakav stav nije dobar ni po dete jer razvija nerealnu sliku o sebi, odsustvo odgovornosti za sopstvene postupke i formira preterana očekivanja od drugih a minimum od sebe

nemojte brinuti da ćete preteranom ljubavlju dete razmaziti. Nećete.
Ljubav nije nagrada. Dete ne treba da zasluži ono što bi moralo da se podrazumeva.
Nemojte čekati da učini nešto spektakularno da biste mu pokazali ljubav.

ono najvažnije što detetu možete pokloniti jeste osećanje bezrezervne roditeljske ljubavi. Time kod njega stvarate osećaj korena, toplinu sigurnog mesta kome pripada, koje će u njegovom srcu uvek odisati bliskošću i poverenjem.

Zanimljivo je da deca koja uživaju u velikoj roditeljskoj ljubavi, ali bez jasno postavljenih granica, lako mogu poverovati da nisu voljena. Kako je to moguće? Oni roditeljsku ljubav ne tumače kao ljubav već kao odsustvo brige o njima.