Fredrik Backman

dok ste dete, čeznete da odrastete i o svemu odlučujete sami, ali onda pošto odrastete shvatite kako je to najgore od svega. Neprestano morate da imate neko mišljenje, da odlučujete za koju ćete partiju glasati i koje vam se tapete dopadaju, i kakve su vam seksualne sklonosti i koji jogurt predstavlja najbolji odraz vaše ličnosti. Treba sve živo da birate i da vas drugi biraju, svake sekunde, sve vreme.

ne može rukovoditi tako što ćete svima govoriti šta da rade, već se rukovodi tako što ćete ih umesto toga pustiti da svi rade ono što umeju.

ja mislim da svakog dana na ulici srećemo ljude koji osećaju isto što i vi i ja, a mnogi među njima jednostavno ne znaju šta je u pitanju. Ljude i žene koji mesecima otežano dišu i idu od lekara do lekara jer misle da nešto nije u redu s njihovim plućima. Samo zato što im je tako nenormalno teško da priznaju kako se nešto drugo… pokvarilo. Da osećaju bol u duši, nevidljive olovne tegove u krvi, neopisiv pritisak u grudima. Naši mozgovi nas lažu, i govore nam da ćemo umreti. Ali sa našim plućima je sve u redu, Zaro. Vi i ja nećemo umreti.“

Zato treba odmah reći da je uvek veoma lako proglasiti druge ljude idiotima, ali samo ako zaboravite da je skoro uvek idiotski teško biti ljudsko biće.

Zemlja juri kroz svemir brzinom od dva miliona kilometara na sat, a mi svuda po njenoj površini drhtimo od panike, kao neke zaboravljene čarape.

ne znamo baš mnogo više o deci nego o akvarijumskim ribicama, pa nas ta odgovornost svakog jutra načisto prestravi.

Zatim se setila neke američke spisateljice koja je napisala kako je samoća poput gladi i da ne primetite koliko ste izgladneli sve dok ne počnete da jedete.

li se krasti? Ne, ne sme se krasti. Sada smo se složili. Osim ako nekom ukradete srce, jer je to romantično. Ili ako ukradete usnu harmoniku od nekih tipova koji sviraju usnu harmoniku na žurkama, jer je to građanska hrabrost.

Svako može odgajiti mit o sebi ako ima dovoljno đubriva, pa ako trava izgleda zelenija sa druge strane ograde, to je verovatno zbog toga što je puna sranja.

Zatim ga je čvrsto uhvatila za ruku i rekla: „Mi ne možemo da promenimo svet, a često ne možemo ni da promenimo ljude. Osim komadić po komadić. I tako pomažemo kada imamo priliku za to, mali moj. Spasavamo koga možemo. Dajemo sve od sebe. Zatim pokušavamo da pronađemo neki način da sami sebe ubedimo kako to mora biti… dovoljno. I tako uspevamo da živimo sa našim neuspesima a da se ne utopimo.“