Maja Anastasijević

„Pardon“, promrmlja neljubazno, jer su ga poslednja iskustva naučila da su grubo i neljubazno ophođenje najdelotvornija zaštita.

ponekad morate da izmišljate prijatelje ako ih više nemate. To bar donekle može da umiri čoveka.

Ko nastrada, uvek je kriv. Ko umakne, u pravu je.

Ovde vreme nije konopac sa dva kraja. Ovde vreme više nije odsečeno od spoljnog sveta. Ovde ne postoje dve vremenske ravni. Ovde ne postoje dva sveta. Dok smo ovde, Zemlja se okreće.

Ne predočavamo ono što je prošlo. Prošlost je davno umrla.

Vratićete se svakodnevnom životu. Otići ćete u različitim pravcima. Ako ostanete zajedno, bićete društvo iz pozorišta. Sešćete u kafane. Pomislićete na sutrašnji dan. Malo-pomalo vratićete se u stvarnost. Opet ćete moći da kažete da je stvarnost surova. Otreznićete se. Opet ćete voditi sebi svojstven život. Više nećete biti celina. Otići ćete sa j e d n o g mesta na različita mesta.

Ali prethodno ćemo Vas još psovati.

Stekao sam sposobnost da prihvatam tuđe norme: trebalo je da izbegavam vlastitu nenormalnost.

Govorio sam. Izgovarao sam. Izgovarao sam ono što su drugi već mislili.

Želeo bih da budem onakav kakav je nekada bio neko drugi.

Nije dovoljno stajati dokon, treba i rušiti zidove.